Često pomislimo da nismo dovoljno jaki onda kada plačemo, da smo nezreli onda kada se razbesnimo ili da nismo normalni onda kada bismo radije ostali kod kuće nego izašli sa prijateljima koje volimo. Neretko i zaboravimo da smo ipak ljudska bića satkana od emocija i misli i da je sasvim u redu da budemo ranjivi, da se upletemo i padnemo. Zašto je to tako, promišljamo u ovom tekstu?
Morali bismo da budemo super heroji kako bismo izgradili imunitet za sve životne poteškoće.
ZAŠTO NAM SE ANKSIOZNOST DEŠAVA?
Normalna anksioznost prati svakodnevnicu. Pojavljuje se u onim trenucima kada lomimo prste pred važan intervju za posao ili ispit, ali i u samom konaktu sa ljudima. Deluje bezopasno tako prisutna u svakom ćošku našeg života, ali kako da prepoznamo kada postane problem?
Ono što posebno može da nas parališe jeste akumulirana anksioznost. Reč je o preteranom stanju uzbuđenosti i strepnje koje rezultuje neizvesnošću i strahom. Anksioznost postaje patološka kada se pojavljuje nezavisno od realne opasnosti, postoji dugo nakon stresa i prestanka opasnosti i kada remeti funkcionisanje osobe.
ZAŠTO TELO REAGUJE TAKO I ČEMU TEŽI?
Telo se u situacijama ogromne anksioznosti sprema za borbu ili beg. U tim trenucima isključuje sve nepotrebne funkcije i koncentriše se na najvažnije i to sa jedinim ciljem – da preživi. Kako bi bilo dovoljno jako, ono reaguje znojenjem, drhtanjem, lupanjem srca. Subjektivni osećaj je zaista toliko užasan da čovek pomisli da će izgubiti kontrolu nad sobom. Setite se u tim trenucima da se telo bori za vas, da vas izvuče iz potencijalno opasne i neizdržive situacije. Telo je sa svim tim neprijatnim znacima na vašoj strani, koliko god to paradoksalno zvučalo. Možda ne možemo da kontrolišemo telo, ali i te kako možemo drugačije da sagledamo situaciju.
KAKO NAS ANKSIOZNOST ŠTITI?
Zamislite, čitate govor pred velikim brojem ljudi. Srce počinje da lupa brže, kratko dišete, mrači vam se pred očima, a vi u tom trenutku shvatite anksioznost kao prijatelja koji vam kaže: možeš ti to. Od prijatelja se ne bojite, prijatelju se ne ljutite i ne zamerate mu. Zato nemojte tako ni sa anksioznošću. Zagrlite je, prihvatite je, naučite da vas ne preplavi, već se njome umivajte. Dozvolite joj da je osetite, da je preživite i na kraju se sa njom pomirite. Vremenom ćete primetiti da ona hoda pored vas, a vi je hrabro držite za ruku.
Međutim, šta ako vas ipak preplavi i dođe do napada panike? Obezbedite sebi svež vazduh- udahnite duboko, a izdahnite sporo. Proverite svoja osnovna čula- fokusirajte pogled na neku stvar i imenujte je, dodirnite predmet ili se oslonite na zid, pomirišite poznat parfem. Pohvalite sebe – recite sebi „bravo, preživeo si, biće bolje“. Potražite pomoć ili bar podelite sa drugima – pričajte otvoreno o svojim osećanjima onima koji umeju da slušaju, a ako nemate kome, tu je uvek psihoterapija.
Na kraju, znajte da će i ta neprijatnost da prođe. Kao što imamo loše dane, imamo i dobre. Njima se radujte, a ove druge strpljivo nosite. Mnogo ste jači nego što mislite.
Sve je u redu.
TEKST: MARIJA SAVIĆ
Marija Savić, master kliničke psihologije, ali pre svega empatična i ranjiva osoba. Kroz svoje tekstove podseća da smo svi takvi, da imamo potpuno pravo da budemo loše i da se koprcamo. Zaljubljena je u psihopatologiju i aktivno se bavi kreiranjem sadržaja za mreže. Otvoreno govori o svom iskustvu sa psihološkim poteškoćama i ostaje verna velikom broju pratilaca kojima je velika motivacija.
