Mirjana Radojević, blogerka, a pre svega žena koja korača kroz život svoja, hrabra i neodoljiva u svojim izraženim stavovima, budi čitaoce na polemiku i razmišljanje – kako o aktuelnim temama, tako i o viševekovnom patrijarhatu. O svojim iskustvima piše na sajtu Mahlat, a meni je bilo zadovoljstvo da sa njom pričam o pisanju, blogerima, ženskoj slobodi i kako da učinimo da nas boli dupe za tuđa mišljanja.
Kako čovek počne da piše?
Šta znam, mislim da je to unutrašnja potreba da porazgovaraš sa sobom, da središ svoje misli, a kad se obraćaš drugima da kažeš ono što želiš, a da te niko ne prekida. Pisanje je svakako oslobađanje. Valjda čovek počne da piše iz potreba za slobodom u svakom smislu.
Šta za vas znači živeti glasno?
Znači živeti kako želiš i živeti bez stida, stajati iza sebe, iza svih svojih dobrih i pogrešnih odluka. Mi živimo u društvu koje još uvek primorava žene da se stide zbog onoga što misle, što su uradile, šta su obukle, s kim su sele da popiju kafu. Mislila sam da će generaciju moje ćerke, tvoju, to nekako zaobići, ali nije i to me užasava. Živimo okruženi ljudima koji nam stalno sugerišu da treba da radimo, mislimo, govorimo kako oni misle da treba, a ne onako kako mi mislimo.
Kako se kalila Mirjana Radojević?
Kali se još uvek. Svakodnevno, u svim situacijama. Još uvek mnoge stvari nisam naučila, još uvek se „saplićem“ na istim mestima. To kada sam ja kao osoba u pitanju. Kad je u pitanju blogerka u meni, kalila se pisanjem, gađanjem u čelo, korišćenjem jasnih reči, sa odsustvom bilo kakve zadrške ili straha šta će drugi misliti o onome šta ja mislim.
Na svom sajtu ste napisali da se nikada se ne kajete i da tu bolest smatrate teškom i zaludnom. Zašto je to tako?
Naravno. Šta imamo od kajanja sem to da mučimo sebe. Učinjeno ili izrečeno se ne može popraviti. Oprostiš sebi, okreneš se na peti i guraš dalje. Ne kajem se ni zbog čega što sam uradila, ponekad se samo malo kajem što neke stvari nisam uradila ili rekla, ali me brzo prođe, jer da je trebalo, desilo bi se.
U kom trenutku je došao trenutak da nas za razna mišljenja „boli dupe“?
Kod mene je to došlo relativno rano, oko dvadeset pete godine, kad sam shvatila da svi bolje od mene znaju šta sam radila, gde sam bila, s kim sam bila, šta sam mislila, zašto sam nešto uradila i šta se krije iza toga što sam uradila, kad sam shvatila da ulažem prilično energije u objašnjavanje i pravdanje, a da mi u životu ništa, ali baš ništa nije zavisino od ljudi i njihovog mišljenja. I tako sam se oslobodila.
Kada je žena slobodna? Zaista slobodna?
O ovome bih već mogla roman da napišem. Slobodna je kad shvati da nikome nije ništa dužna, čak ni roditeljima. Da nije rođena da ispunjava tuđa očekivanja. Da ima pravo na život i na one najbanalnije sitnice, iako je majka, da ne mora da bude žrtva. Da ne mora da se sklanja i pravi ustupke radi mira u kući. Kad shvati da ima prava da želi, sanja, koliko god godina da ima. Naše žene su vrlo sputane i „neslobodne“, od malena ih vaspitavaju da budu nekome zahvalne, prvo roditeljima, pa nekome ko je hteo da ih oženi, čuj, da ovo ne treba da rade zbog roditelja, ono zbog muža i na kraju nešto zbog dece, da budu stvar koja ne misli, ne oseća, samo bitiše za druge. Razgoropadim se na temu ženske slobode. Nedavno sam pričala sa prijateljicom koja mi je rekla da nema profil na Fejsbuku jer se to ne dopada njenoj deci. Zamisli tu vrstu sputavanja. Banalan primer, ali strahotan.
Zbog kojih stvari i ljudi se vi budite i ležete sa osmehom?
Stvari su samo stvari. Ljudi su moja ćerka, njena deca, moj muž pored koga sam apsolutno slobodna, koji me nijednom nije doveo u situaciju da se pravdam, koji mi nijednom nije postavio neko od onih glupih pitanja – zašto, moraš li, da li ti baš treba. Dovoljno.
Volite da kuvate i spremate razna jela. Koje jelo vam daje snagu kada vam je potrebna?
Da, ja baš volim da kuvam oduvek. Ali ako mi je potrebna snaga u određenom trenutku, to neće biti jelo, nego čaša vina.
Koje namirnice uvek treba imati u svojoj kući?
Sir, jaja, brašno, masline, beli luk. I onda možeš čudo da napravaši uz malo dobrih začina.
Koji pisac ide najbolje uz vaše omilljeno jelo ili vino?
Nemam omiljeno jelo, a nemam ni omiljenog pisca. Postoje samo knjige koje su mi omiljene, koje sam pročitala po nekoliko puta i uz te knjige ne bi išlo neko konkretno jelo nego tanjir sa sirevima, maslinama, grožđem…
Fotografiju potpisuje Nebojša Babić.
TEKST: SOFIJA BORKOVIĆ, AUTORKA BLOGA ŽIVETI GLASNO
Sofija Borković je heroina obučena u telo bezbrojnih mogućnosti. Može sve, a ne mora ništa. Master komunikologije i životnih zavrzlama. Živi glasno svoj život, prikazujući sopstvene šizike kroz filozofske rasprave na blogu Živeti glasno.
