Zašto nasilje nije vaspitna metoda?

Zašto nasilje nije vaspitna metoda?

„Mir ne može biti postignut kroz nasilje. On može jedino biti postignut kroz razumevanje.” – Ralf Voldo Emerson

 


 

MALI LJUDI KOJE ZOVEMO „DECA”

Rezultati istraživanja Unicefa , koje su sproveli Institut za psihologiju i Institut za mentalno zdravlje, govore da je čak 63 odsto roditelja upotrebilo neki oblik fizičkog nasilja disciplinovanja deteta bar jednom u toku života deteta. Ivo Andrić je rekao: Mali ljudi, koje mi zovemo „deca”, imaju svoje velike bolove i duge patnje. Upravo bi se ova rečenica mogla uzeti kao putokaz ka pokušaju objašnjenja repetitivnog ponašanja i posledica koje maltretiranje ostavlja na sazrevanje deteta i kasnije njegovo funkcionisanje u odraslom dobu. U pokušaju traganja za razlogom nasilja nad svojim detetom, najčešće ćemo naići na odgovor: Pa i ja sam dobijao batine kada sam bio mali, pa sam sad živ i zdrav. Ova uobičajena izjava je dokaz cikličnosti i usvajanja modela roditelja.

 

 

 

 

 

KOJE SU POSLEDICE KOJE MOŽE OSTAVITI FIZIČKO NASILJE?

Fizička bolest − pojava težih i ozbiljnijih bolesti u kasnijem zrelom dobu, smanjena kognitivna sposobnost, posttraumatski stresni poremećaj, problemi sa mentalnim zdravljem (jedna studija pokazuje da se kod 80 odsto mladih koji su u detinjstvu bili izloženi nasilju do 21. godine pojavi bar jedna vrsta psihičkog poremećaja), društveno-ekonomske posledice − bežanje sa časova, slabiji uspeh, poremećaji ponašanja − veći rizik od alkoholizma, upotrebe opojnih sredstava i upuštanja u rizične seksualne odnose, neke su od posledica fizičkog nasilja.

 

 

 

Repetitivna ponašanja koja smo spomenuli se pre svega odnose na oponašanje roditelja, gde dete u budućnosti podsvesno demonstrira ljubav na pogrešan način, ili traži partnera koji će biti grub ili nasilan. Ono što sledi nakon ovoga je to da će se potpuno prihvatljivim smatrati i udaranje sopstvene dece, s obzirom da je to preživljeno.

 

 

 

KAKO NASTAJE AGRESIVNOST KOD DECE?

Ukoliko nisu zadovoljene osnovne potrebe za sigurnošću, pripadanjem i ljubavlju, jedan od načina na koji to dete signalizira jeste i agresivno ponašanje − bacanje i razbijanje stvari, autoagresivnost – udaranje sebe po glavi, šamaranje, ili neki drugi vid samokažnjavanja kao izraz nesigurnosti i samokritike što nije primećeno i prihvaćeno od strane drugih. Agresija je uvek reakcija na osećanje straha i inferiornosti. Najefikasnija metoda u kontroli agresivnog ponašanja dece/mladih jeste podučavanje roditelja. Zamenjivanjem negativnih izjava poput pretnji i naredbi upućenih deci pozitivnim izjavama, roditelji se mogu naučiti doslednosti u primenjivanju kazni zbog održavanja discipline, a ne zbog kažnjavanja.

 

 

TEKST: ANA MILUTINOVIĆ

Ana Milutinović je student treće godine Psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu. Njena strast su muzika i fotografija. Voli da provodi dosta vremena sa dragim ljudima i sa svojim psima.