Postoji nešto što se naziva pitagorejski svemir. On liči na božansku muzičku kutiju koja upućuje: „Zvezde se kreću”.

MATEMATIČKA OSNOVA SVEMIRA − PITAGORA

Krajem šestog veka pre nove ere, pojavljuju se novi načini razmišljanja o muzici. Stvorio ih je upravo Pitagora. Ovo saznajemo iz raznih dela njegovih sledbenika, jer on sam nije ostavio u amanet ništa od svojih muzičkih rasprava. Pitagora je sastavio matematičku osnovu celog svemira. Verovao je da se sve u njemu svodi na jednostavan red brojeva po kojem se sve kreće. Po njegovom mišljenju, brojevi najpribližnije izražavaju suštinu stvari i bića, a posebno takozvani tetraktis iliti grupa 1, 2, 3, 4. Pitagora smatra da je uticaj brojeva vidljiv u svemu. Tako i u ljudskim osobinama, pa čak i u muzici. Brojevi jesu harmonični, skladni i nepromenljivi i u njima postoji čitav spektar zvukova i neprestane harmoničnosti.

MUZIKA SFERA

Pitagora je sa svojim sledbenicima proučavao drevni grčki instrument – liru. Došli su do zaključka da su muzički intervali srazmerni dužini žice, ali da ne zavise od njene apsolutne dužine. Tako da se kod Pitagore tonski sistem zasniva na nizu čistih kvinti. Istraživajući ovaj fenomen, pitagorejci dolaze do saznanja da su zvuci u direktnoj proporciji sa udaljenostima nebeskih tela. Naime, Sunčev sistem sastoji se od deset planeta koje se kreću u krugovima oko centralne vatre, pa su samim tim verovali da svaka od tih planeta proizvodi sopstveni ton u zavisnosti od toga koliko je udaljena od mirnog centra u kojem je smeštena Zemlja. Upravo to je je ono što nazivamo muzikom sfera. One sfere koje su bliže stvaraju dublje tonove, a one koje su udaljenije proizvode više tonove. Tako nastali zvuk toliko je unikatan da ga naše uši čak ni ne čuju, a za Pitagoru se kaže da je bio poslednji koji je tu muziku mogao da oseti. Sveti Avgustin je tvrdio da ljudi tu muziku mogu da čuju kada se nalaze na samrti i da im se tada otkrivaju najviša znanja kosmosa.

KEPLER I NJEGOVA OTKRIĆA

Negde u 16. veku, nemački matematičar, astronom i astrolog Johan Kepler, razmatrao je načine na koje bi mogao da prikaže Pitagorin sistem harmonije sfera. To je planirao da uradi uz pomoć pravilnih geometrijskih tela i nadao se da će tako moći da izračuna putanje planeta. To nije uspeo na planirani način, pa je u pomoć priskočio T. Brahe. Upravo sa njim, Kepler je došao do ogromnih astronomskih otkrića, koja poznajemo kao tri Keplerova zakona. On je ustanovio kretanje planeta po elipsama i time srušio sva prethodna verovanja i teorije da se planete kreću oko Sunca po kružnicama. Tako je iskoristio koncept muzike sfera i 1619. godine preneo ga je u svoje delo Harmonice Mundi (Harmonija sveta). Kepler je pronašao neku vrstu veze između nota i novog solarnog sistema, ali je Sunce u centru i planetarne orbite su sada elipse, a ne perfektne kružnice. Kepler je mislio da orbite planeta, kao i note, predstavljaju harmoniju Svemira – Muziku sfera.

ZVUCI KOSMOSA

Sve u svemu, univerzum funkcioniše kao jedna muzička kutija. Postoje mehanizmi koji je pokreću i tako ona stvara zvuk. Ti mehanizmi su u svemiru zapravo planete. Jer muzika je mnogo komplikovanija od onoga što se nama čini. U njoj ništa nije slučajno i svaki ton je stvoren da napravi harmoniju sa nekim drugim. Postoji toliko tonova i frekvencija koje mi nismo ni u stanju da opazimo svojim uhom. Tako da možemo reći da je muzika svuda oko nas. Jer sve u Univerzumu vibrira i pulsirajući stvara ritmičku vibraciju koju su drevni jogiji prepoznali kao zvuk OM.

Kada se peva ovaj zvuk, on vibrira na frekvenciji od 432 Hz, što je ista frekvencija vibracije nađena širom svega u prirodi. Nismo uvek svesni ovog zvuka u svakodnevnom životu, ali ako obratimo pažnju, možemo ga čuti svuda oko nas: zvuk šuštenja šišća, talasa, zvuk iz školjke… Upravo je zvuk OM osnovni zvuk Kosmosa. Pevajući ga, mi se na neki način podešavamo kao taj zvuk i razaznajemo našu vezu sa svim drugim živim bićima, prirodom i Vasionom i prepoznajemo da se ceo Univerzum pomera. Kao na primer, Sunce koje zalazi, Mesec koji izlazi, plima i oseka ili otkucaji naših srca. Dok pevamo OM zvuk, preko našeg daha, stapamo se sa univerzalnim kretanjem naše svesti i naše fizičke energije i počinjemo da osećamo nešto što nas u isto vreme inspiriše i umiruje.

TEKST: JELENA TRAJKOVIĆ