mogućnosti zvone na vaša vrata
Razne studije pokazale su kako stvaranje neke vrste umetnosti, znatno utiče na raspoloženje. Crtanjem i bojenjem usmeravamo svoju pažnju na oblike i boje koje prenosimo na papir, te na taj način vraćamo sami sebe u sadašnji trenutak, tako smanjujući osećaj stresa i anksioznosti.
„Umetnost je linija oko tvojih misli.“ – Gustav Klimt AVANGARDA – UMETNOST DANAŠNJICE Istorija moderne umetnosti je uglavnom pisana kao hronološki niz pokreta, i na scenu stupa posle realizma i prati moderan život. U stručnoj literaturi modernu umetnost odvajamo od savremene umetnosti, koja se …
Leonora Karington je nadrealistička slikarka meksičkog porekla. Rođena je u Lankaširu, u Britaniji, 6. aprila 1917. godine. Bila je umetnica i autorka, najpoznatija kao jedna od vodećih ženskih figura nadrealističkog pokreta.
Leonora je rođena u Klejton Grinu u Engleskoj, u bogatoj porodici. Njeni roditelji bili su trgovci tekstilom. Svoje prvo obrazovanje je velikim delom sticala od strane časnih sestara, kao i dadilje poreklom iz Irske, koja joj je čitala bajke. Nakon što je izbačena iz nekoliko škola zbog svoje buntovničke prirode, poslali su je da se školuje za umetnicu u Firenci. Prva umetnička škola koju je pohađala bila je Akademija umetnosti gospođe Penrouz. Školovanje je nastavila u Londonu.
Još kao dete, imala je vizije životinja i duhova, zbog čega su je porodica i roditelji tretirali s nerazumevanjem i neodobravanjem. U skladu sa tim se povezala sa nadrealistima među kojima su bili Andre Breton, Marsel Dišan i Maks Ernst. S Maksom Ernestom se uskoro preselila u Pariz da bi tamo zajedno stvarali. Ne tako mnogo kasnije usled stvaranja, pijanki i podrobnijeg upoznavanja, Maks i Leonora su stupili u ljubavnu vezu. To je bilo uprkos tadašnjoj Maksovoj partnerki, takođe slikarki rodom iz Pariza.
Njihova umetnička i ljubavna veza trajala je sve do trenutka kada su nemački vojnici odveli Maksa u koncentracioni logor 1940. godine. Nakon ovog događaja, Leonora se drastično povlači u sebe, gubitak se odražava na njen umetnički rad ali i na privatni život. S obzirom na sve novonastale okolnosti, Leonora završava u psihijatrijskoj ustanovi Santander u Španiji.
Tamo se slama pod uticajem raznoraznih bolnih medicinskih tretmana, terapija i prisilne zatvorenosti. Za vreme perioda boravka u ovoj instituciji, Karingtonova je shvatila svoje telo na sasvim drugačiji način. Uplivala je u alhemijsku analizu, tumačenje i shvatanje sopstvenog bića. Rad koji je proistekao iz toga se zasnivao, ne samo na pripovetkama, autobiografskim pričama i slikama, već u sveobuhvatnom daljem misticizmu.
Nakon nekoliko meseci života u Santanderu, Leonorina porodica je pokušala da je preseli u sledeću mentalnu instituciju koja se nalazila u Južnoj Africi. Međutim, slikarka pronalazi put kojim se seli u Madrid, ostavljajući za sobom sve ono što je sputavalo. Sa diplomatom, kojeg je upoznala preko Pabla Pikasa, odlazi i venčava se u Lisabonu, a zatim se seli u Meksiko u kojem ostaje do kraja života.
Leonori nisu bili strani magijski rituali. Na zabavama u njenoj kući, gde je živela sa suprugom, sinovima i psom, redovno je pravila večere i ručkove sa vrlo neobičnim jelima. Naime, na njenoj trpezi moglo je da se nađe od omleta sa ljudskim dlakama, do zečetine punjene ostrigama. Ova jela su bila nejestiva, izgledala neobično i intrigantno u isto vreme. Ipak, njeni gosti su bili razni umetnici, među kojima je i guru, reditelj, pisac i iscelitelj Alehandro Hodorovski. Leonora i Alehandro imali su specifičan odnos. Karingtonova bila vidovita, a Hodorovski na svom putu samospoznaje. Stvarali su zajedno i na pozornici i na
platnu.
Slike Leonore Karington obiluju metaforama, okultnim, mitskim, životinjskim svetom, elementima koje je sama doživljavala u toku različitih iskustava. Oni se graniče sa svakodnevnim, uslovno rečeno normalnim životom, kao i androgini, smrtni i besmrtni, metamorfozni i fantazmagorični likovi i prikaze.
Pisala je i prozu, drame, a njene slike se danas mogu naći u muzeju MOMA u Njujorku, kao i u privatnim kolekcijama njenih prijatelja umetnika koji su je inspirisali i nadahnuli. Pravila je skulpture od drveta i bronze, među kojima je i njena donacija gradu u kojem je najduže živela (Meksiko Sitiju). To je statua broda s pet krokodila koji predstavljaju posadu na brodu-krokodilu. Za života je prezirala definisanje i pojašnjavanje njenog rada. Vodila se time da je umetnost magija koja dolazi od nekud drugde. Umetnica je umrla od pneumonije 2011. godine 25. maja u Meksiko Sitiju. Ostavila je za sobom neponovljiva dela, kao i dva sina i petoro unučadi.
Nisam imala vremena da budem ničija muza… Bila sam prezauzeta pobunom protiv svoje
porodice i učenjem da budem umetnik – Leonora Karington
TEKST: NINA ZEČEVIĆ
Nina Zečević je rođena u maju 1998. godine. Studentkinja je završne godine glume, poeziju piše od šeste godine, i do sada ima objavljene dve zbirke pesama. Filozofija, travarstvo, psihologija, gluma i pokret su njena inspiracija za svakodnevni rast i stvaranje.
Uporedo s nastankom čovečanstva, javilo se i slikarstvo. Kreativnost je oduvek bila prisutna kod ljudi, koji su težili da putem slikarstva izraze svoje emocije i ideje. Vekovima unazad, različite metode i tehnike su se menjale i unapređivale, pa je na taj način slikarsto doživelo brojne …
Biblijski tekst poslužiće kao literarna osnova za nastanak brojnih likovih i predstava vekovima unazad. Judina izdaja je, sa hodnika katakombi, preko zidova srednjevekovnih crkava, do renesansnih lanenih platna, prikazivana i opevana na različite načine.
Da li ste se ikada zapitali šta je potrebno da bi u vama jedno umetničko delo izazvalo snažne, a lepe emocije? Na čemu treba da se zasnivaju dela slikara, pisaca ili muzičara da bi ih posmatrač zavoleo i poželeo da ih iznova i iznova vidi, pročita, posluša? Verovatno da Klimt, dok je stvarao, sada svetski poznati, „Poljubac“, nije imao na umu posmatrača svog dela. Ipak, uspeo je da istog i te kako uvuče u delo, tu ga zadrži, a u realnost vrati kao nekog ko se neznatno, a značajno promenio. Kao nekog ko je ispunjeniji, otvoreniji za ljubav i prisnost, nekog ko je emotivniji i osećajniji.
Nezamislivo je da je ovo Klimtovo remek-delo staro skoro sto pestnaest godina, jer odiše svežinom i modernošću. Kada je stvarano, označavalo je borbu tradicije protiv emancipacije. Ipak, izgleda kao nešto što traje, što je svevremensko. Oda je jednom vremenu, a prožima se kroz svako naredno. Poljubac je svojevremeno bio kulminacija zlatnog doba Klimtovog stvaralaštva. Izrastao je u delo koje traje do danas, prenosi se kroz kulture, narode i generacije, izazivajući ona najlepša i najnežnija osećanja kod svakog ko ga vidi, osmotri i barem se nakratko izgubi u njemu.
Na slici su prikazane dve figure, muškarac i žena, prikrivene naborima zlatnog ogrtača, u naizgled jednostavnoj kompoziciji zagrljaja. Glavna karakteristika kako slike, tako i doba stvaralaštva njenog autora jeste zlato. Tačnije, zlatna boja koja dominira. Kao premaz je korišćeno zlato, čime se dobila blistava pozadina. Ona deluje kao zlatna čaura za dvoje ljubavnika.
Ljubavnici su prikazani kao da su jedini na svetu. Uhvaćeni su u vrtlog svojih emocija, koji rezultira vizuelnim praskom boja. Zagrljaj dodatno pojačava livada, odnosno cvetni pod, koji leprša oko para. Izgleda kao da su na ivici ambisa, kao da sledi neki gubitak, nestanak. Onda bi cela slika predstavljala poslednji, najjači izliv osećanja jednog prema drugom.
Veličanstveno carsko zlato na slici nije čak ni njen najjedinstveniji deo. Detalji koje je Klimt u nju ubacio su ti koji najviše zaintrigiraju posmatrača. Kako su tela ljubavnika sakrivena od očiju javnosti, njihova lica i ruke najjasnije su prikazani.
Žena, koja je u naručju svog muškarca, drži oči zatvorenim, kao da se potpuno prepušta njemu, poljupcu i zagrljaju. Muškarac deluje nametljivo, dominantno zbog položaja u kome se nalazi, ali ipak nežno obuhvata njeno lice. Izgleda kao da pokušava da je ni na koji način ne povredi. Mnogi bi mogli da pomisle da se žena distancira od svog ljubavnika, zbog položaja glave i okrenutosti od njega, ali može se na to gledati i pozitivno.
Ona ga grli, te to, svakako, ne simboliše odbijanje i nezainteresovanost. Poljubac u obraz takođe može biti predmet diskusije, ali on sliku čini nežnijom, samim tim i moćnijom. Umesto poljupca u usta, koji bi slici doneo više erotike, a manje raznežio posmatrača.
S druge strane, odeća dvoje aktera takođe je u fokusu. Predstavljena je kao da je autor posmatrao kroz kaleidoskop. Na odeći muškarca ističu se ponavljajući, geometrijski, crno-beli motivi. Oni simbolizuju njegovu muškost, zrelost i snagu. Kod žene je, nasuprot muškarcu, Klimt koristio krugove i cveće, želevši tako da prikaže njenu ženstvenost, krhkost i majčinstvo. Kroz pripijenu haljinu pomalja se seksualnost, što je bilo dovoljo da se izbegne cenzura koja strastvene zagrljaje pravi tabuom.
Uprkos kontrastu, od muškarca, a ispod ženine kose, širi se ogrtač koji oboje prekriva. Teško je razaznati gde jedna osoba počinje, a druga se završava. U naslikanom trenutku – oni su jedno. Na neki način, naglašava se da, iako su drugačiji, možda i sušte suprotnosti, oni imaju uravnoteženu vezu, koja odoleva svemu i ostaje neraskidiva, vanvremenska.
Ako bi se išta opisalo kao arhetip nežnosti, ljubavi i strasti, to bi bio Poljubac. Simbol je pomirenja i ujedinjenja polova. Par predan zagrljaju i sebi samima, koji se distancira od sveta oko sebe. Distanca koju je Klimt time napravio samo još više uvlači svakog posmatrača u sliku i tera ga da se sa ljubavnicima saživi, makar na tren. Fascinaciju koju izaziva umnogome duguje i svojoj kompleksnosti. Budi toliko emocija, da je nemoguće iskazati ih rečima ili makar približno opisati.
Ovako prikazana eksplozija ljubavi samo pokazuje i dokazuje spremnost čoveka da se prepusti voljenoj osobi. Ljubav, opet, tako snažna, oslikava nam i način na koji njena moć može otići toliko daleko da obuzme pojedince koji su joj se prepustili. S obzirom na to da su uzori za sliku bili sam Klimt i njegova voljena Emili Flege, verujemo da je ljubav koju je osećao prema njoj utkao u svaki potez četkice tokom slikanja. Tako je, verovatno, uspeo i da prenese šta sve ova životna enigma, spoj sreće, ispunjenja i radosti življenja može.
Slika preuzeta s Vikipedije.
TEKST: ALEKSANDRA TODIĆ
Aleksandra Todić je u osnovi entuzijastična idealistkinja. Voli da se edukuje na različite teme, a pokreće je želja da zna što više i spozna nešto novo svakoga dana. Nakon završetka studija Komunikologije volela bi da raširi svest o značaju medijske pismenosti u današnjem svetu.
Zaljubljenost u knjige, strane jezike, putovanja i sve što nose sa sobom želela bi da na različite načine podeli sa drugima – jedan od kojih je i pisanje. Blizanac u njoj svoju karijeru vidi u različitim sferama rada sa ljudima – kao kreativca u marketingu, pisca, predavača, ali i menadžera za ljudske resurse, sa nadom da što bolje spozna ljudsku psihu i ono što ljude pokreće.
Umetničke slike dobijaju na novčanoj vrednosti iz mnogo razloga. Na svetskom tržištu umetnina, najskuplje slike nisu uvek i najvećeg umetničkog kvaliteta. Svoju cenu izgradile su zbog trenutne potražnje, misterije koja prati njihov nastanak, kao i međunarodnih intriga kolekcionara i aukcionara koji se bore za sliku. …
Autor najpoznatije Istorije umetnosti, Horst Valdemar Janson, rekao je da nema očiglednih činjenica u istoriji umetnosti – niti u istoriji bilo čega, uostalom; postoje samo razni stepeni prividne verovatnoće, (Janson, 1975 : 8). Taj privid i opsena čine tumačenje istorije umetnosti nezahvalnom disciplinom, naročito usled …
Dnevnik genija, jedna je od mnogobrojnih knjiga Salvadora Dalija u kojoj piše o svojim stvaralačkim procesima, kreativnosti i umetnosti. Zbirka dnevničkih i memoarskih zapisa Salvadora Dalija, obuhvata period od 1952. do 1963. godine, otkrivajući zapanjujuće i intimne detalje iz života najkontroverzinjeg umetnika 20. veka.
Kroz Dalijeva iskrena, pronicljiva i povremeno šokantna zapažanja o umetnosti i društvu, u tekstu ćemo prikazati njegovu vizuru genija i genijalnosti, ali i kako Salvadorove lekcije možete primeniti u sopstvenom stvaralaštvu.
GREŠKE SU SVETE PRIRODE
Da bih napisao ono što sledi, prvi put nosim lakirane cipele, koje dugo nisam mogao da nosim, jer su užasno uske. Tortura koju mi prirređuju te lakovane cipele, podstiče me da izvlačim iz reči destilovane i uzvišene istine, piše Dali u svom dnevniku.
Salvador Dali kroz knjigu opisuje svoje svakodnevne događaje, spontano obojene lekcijama za genije i one koji to žele da postanu u svojoj umetnosti. Prva od glavnih poruka koju naglašava jeste pravo na grešku, kada piše da su greške skoro uvek svete prirode.
Nikada ne pokušavajte da ih ispravite. Naprotiv: racionalizujte ih, proniknite u njih temeljno. Nakon toga moći ćete da ih sublimirate.
Svoje viđenje o greškama, on upotpunjuje pogledom na savršenstvo, kada piše da se ne plašimo savršenstva, jer ga nikada nećemo dostići.
Da sam ceo život dobro slikao, nikada ne bih bio srećan. Sada mi se čini da sam u istom stanju zrelosti kao Gete kad je stigao u Rim i uzviknuo: “Konačno ću se roditi”!
Opisujući način na koji slika, Dali piše o tome kako je sam sebi najveći uzor i kako mu je jedini cilj da nadmaši svoje prethodno delo.
Ukusno me boli želja da nadmašim sebe. Ovo božansko nezadovoljstvo znak je da u mojoj duši raste nešto što će mi pružiti veliko zadovoljstvo, i dodaje da je sad na obodu savršenstva, što znači da je neizmerno daleko od njega, kao i sve što je na obodu, završavajući da je ipak, na obodu nečega gde ranije nije bio.
GENIJE NE ŽIVI ISTO KAO I OSTALI LJUDI
Svakodnevni život genija, njegov san, probava, ekstaza, nokti, prehlada, krv, život i smrt, bitno se razlikuje od života ostatka čovečanstva, napisao je Dali.
Dali svoju knjigu započinje sećanjima iz detinjstva i kako je uspeo da se usprotivi autoritetu svoga oca. Nikada nisam bio sposoban da budem prosečan učenik. Ili bih izgledao kao da nikada ništa ne mogu da naučim i ostavljao utisak potpunog glupaka, ili bih se bacio na posao revnosno, usrdno i užurbano, s takvom voljom za učenjem da bi se svi začudili, piše Salvador.
Kada piše o tome kako su ga ostali nadrealisti doživljavali ludim, on govori da je jedina razlika između njega i ludaka, ta što on nije lud. Budale hoće da slušam savete koje dajem drugima! To je nemoguće, jer ja sam skroz drugačiji.
ZA USPEH JE VAŽNO VOLETI LJUDE (ILI BAR SVOJU ŽENU)
U Dnevniku genija, Salvador Dali sugeriše koliko je zahvalan svojoj ženi Gali i koliko je velika njena uloga u njegovom stvaralačkom opusu.
Gala je mogla predvideti da će moja snaga biti u održavanju jednake udaljenosti od svih umetničkih i književnih pokreta. Slikar sam zahvaljujući tebi. Bez tebe ne bih verovao u svoje darove! Daj mi ruku! Istina je da te volim sve više i više!
U momentu kada odlazi sa Galom na odmor i doživljava svoj vrhunac, on piše kako oseća približavanje hrabrosti, koju još nije stekao, da bi od svog herojskog života napravio remek-delo, te dodaje da će to tek postići nakon što ni na trenutak ne bude odustao od svog herojstva.
Zatim nastavlja: počinjem da slušam sebe spolja umesto da nastavim da slušam sebe iznutra. Kucnuo je čas da Gala i ja izgradimo sebe spolja. Među anđelima je sve spolja. Ne možete ih spoznati, osim po njihovoj spoljašnjosti.
PORUKE SLIKARIMA
Ne trudite se da budete savremeni. Nažalost, to je jedino što ne možete izbeći, šta god da radite.
Ukoliko ste prepoznali da je vaše dete slikar ili budući umetnik, Dali ima odličan savet i piše: Dete slikar zna da je njegova slika loše naslikana, a kritičar detetove slike takođe zna da dete zna da je loše naslikana. Onda kritičar deteta slikara, koji zna da dete zna da je slika loše naslikana, ima samo jedan izbor – da kaže da je veoma dobro naslikana.
Opisujući kako i zašto je postao jedan od najvećih umetnika, Dali nekoliko puta u svojoj knjizi naglašava važnost slobodnog vremena i neokupiranost neprestanim radom, pišući da postavljanje granice planiranoj kontemplaciji, u kreativcu izaziva osećaj revolta i da ako umetnik želi da bude genijalan, on treba da se izbori za to.
Posledice savremene umetnosti, dovele su do maksimuma racionalizacije i maksimuma skepticizma. Danas mladi savremeni slikari ne veruju ni u šta. Sasvim je prirodno da neko ko ne veruje ni u šta, završava tako što ne slika ništa. Sve će pokvariti oni koji su već truli -govori Dali.
DOŽIVITE VRHUNSKU RADOST
Salvador Dali u svojoj knjizi napominje važnost buđenja sa radošću kada piše da je krucijalno da se budimo puni iščekivanja kakvo će čudo dan proizvesti.
Nikada ne sumnjajte da je sve što vam se događa neverovatno i izuzetno!
PROUČAVANJE UMETNIKA JE VAŽNIJE OD UMETNOSTI
Jednog dana, zbog mene, ljudi će biti primorani da se interesuju za moj rad. Ovo je mnogo efikasnije od pokušaja da se nazre umetnikova ličnost kroz njegov rad.
Jer živeti, pre svega znači učestvovati, zaključio je slikar.
TEKST: SOFIJA BORKOVIĆ, AUTORKA KREATIVNOG BLOGA ŽIVETI GLASNO
Sofija Borković je heroina obučena u telo bezbrojnih mogućnosti. Može sve, a ne mora ništa. Master komunikologije i životnih zavrzlama. Živi glasno svoj život, prikazujući sopstvene šizike kroz filozofske rasprave na blogu Živeti glasno.
Danas je avangarda poznata širom sveta kao umetnički pravac u književnosti, slikarstvu i muzici. Pojam dolazi iz Francuske i prvobitno je označavao trupe koje su bile prethodnice vojsci. POREKLO IMENA Iako je termin avangarda u jezičkoj upotrebi zastupljen vekovima, nikada nije utvrđeno kada je …
