Zbog manjka informacija o tragedijama koje su se izvodile u petom veku pre nove ere, način izvođenja i njihov prvobitni izgled dugo vremena bilo je sporno pitanje. Ipak, ono što se uzima za najvalidniji pojam toka razvoja tragedija jeste razvoj koji ide od ditiramba, preko satirskih igara do tragedija u punom smislu reči.
TEŽINU TRAGEDIJA RAZBIJALA JE SATIRSKA IGRA
O poreklu tragedije prvi piše Aristotel u svojoj Poetici, ali ono što tamo nalazimo jesu zapisi učenika. Tekst nije bio revidiran od strane autora. Tragedije su izvođene prilikom praznika Velike Dionizije i u čast bogu Dionisu po kome je praznik dobio ime. Pesnik je morao da prijavi trilogiju (tri drame) koje su bile organske (tematski povezane) ili neorganske, a četvrta je bila satirska igra. Tek tada učenik je mogao dobiti hor. Tragedije su bile ozbiljne i neretko teške, pa je težinu razbijala satirska igra koja je imala komičan i groteskni karakter pored njene funkcije naglašavanja da se sve dešava u čast boga Dionisa. Tako su satirske igre donosile olakšanje posle emotivno i intelektualno zahtevne tragedije.
SIMBOL JARCA
Etimološki posmatrano, tragedija sadrži u sebi reč jarac, pa je to različito tumačeno. Tako je smatrano da su učenici bili preodeveni u jarčeve (tzv. jarčeva pesma). Drugi su smatrali da je tragedija pevačko takmičenje gde je nagrada bio jarac, dok su ostali mislili da je na toj manifestaciji bio žrtvovan jarac.
SASTAVNI ELEMENTI
Svaka tragedija se uglavnom sastojala iz sledećih elemenata:
pad glavnog junaka u katastrofu,
hamartija– greška, često nesvesno i u zabludi učinjena,
hibris– prekoračenje granice zbog koje junak strada (u epovima herojski junak tako često želi da se približi Bogu i postane isti kao on što nije moguće),
katarza-pročišćenje koje se ostvaruje posle ispraćene tragedije.
NAJZNAČAJNIJI DELOVI
Tragedija se sastojala od više delova, od kojih su najznačajniji bili:
Prolog (uvodni govor jednog glumca ili dijalog dva glumca),
Paroda (ulazna pesma hora), episodija (dijaloški prizori koji razvijaju radnju),
Stasimon-stajaća pesma koja je komentarisala radnju i eksoda (izlazna pesma).
TEMATIKA PREUZIMANA IZ MITOLOGIJE
Uloga hora u tragedijama se menjala vremenom tako da je u početku učestvovala aktivno u radnji komentarišući je, a kasnije je postojala samo kao formalnost. Tematika antičkih tragedija preuzimana je iz mitologije, a tragičar je imao slobodu u obradi mitske priče, dok je predmet stradanje junaka zbog sukoba sa samim sobom, sa svojim idealima, okolnostima, društvom, državom. Najznačajniji antički tragičari bili su Eshil, Sofokle, Euripid, Tespis i mnogi drugi.
TEKST: NATALIJA MITIĆ
Natalija Mitić je studentkinja prve godine Srpske književnosti i jezika Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. U slobodno vreme najviše voli da čita klasike uz neki slatki napitak. Uživa u dugim šetnjama uz muziku i pravljenju slatkiša i peciva, kao i vremenu provedenom sa prijateljima.