Poezija i psihoza: postoji li kreativnost bez ludila?

Poezija i psihoza: postoji li kreativnost bez ludila?

Dvadeset sedmi je jul 1890. Klonuo, rastrzan čovek sa rupom na mestu levog uveta gleda u cev pištolja dok mu život prolazi pred očima. Alkohol, prostitutke, usamljenost, njegov boravak u mentalnoj instituciji i sto pedeset slika koje je stvorio tokom tog perioda, njegov brat – sve mu se čini da je iste boje. Plave, kao zvezdano nebo po kome će biti najprepoznatljiviji. Povlači obarač.

Van Gog je mrtav.

 


DA LI UMETNIK MORA IMATI DIJAGNOZU DA BI BIO UMETNIK?

Ličnost i život Van Goga se može koristiti kao prototip slike o umetniku – poročan, usamljen, osobenjak sa mentalnim poteškoćama. Ideja da stvaralac mora biti ”poremećen” je nastala u antici i uspešno se protegla kroz istoriju sve do našeg doba. Od Aristotela koji je primetio da ”nije bilo velikog genija bez primese ludila”, preko Šekspira koji je tvrdio da su ” ludak, zaljubljeni i pesnik sazdani od mašte” do Džona Drajdena, koji je bio siguran da su ”svi veliki umovi prijatelji ludila”, mislioci različitih epoha su isticali povezanost psihopatologije i kreativnosti.

 

Pregledom istorije genijalnosti zaista se može uočiti veliki broj ljudi koji su značajno doprineli razvoju najrazličitijih oblasti, a koji bi se mogli klasifikovati u neku od kategorija psihopatologije. Isak Njutn, Fridrih Niče, Vasilije Kandinski i Ernest Hemingvej su samo neka od ”zvučnih” imena povezanih sa psihopatologijom.

 

Proučavanjem biografija, intervjuima i eksperimentima, moderna psihologija je pokušala da razreši pitanje odnosa kreativnosti i mentalnih poremećaja. Dva vida poremećaja su se izdvojila kao posebno značajna za rešavanje ovog pitanja – šizofrenija i afektivni poremećaji. Albert Rodenberg, upravnik Harvardovog instituta za proučavanje kreativnosti, uvideo je izraženu vezu između šizofrenije i kreativnosti u okviru fizike, matematike, hemije i biologije.

 

Apstraktni i složeni sistemi informacija su se pokazali kao posebno privlačni osobama koje pate od ovog poremećaja. Pored toga, kako se šizofrenija odlikuje povlačenjem od ljudi, zajedno sa umrtvljavanjem emocionalnih odgovora, objektivnost i prividni nedostatak emocionalnosti naučne materije, izuzetno su privlačni.

 

Džon Forbs Neš, matematičar i nobelovac po kome je snimljen popularni film ”Blistavi um”, se izdvaja kao idealan primer spoja naučne krativnosti i šizofrenije. Američki profesor kliničke psihologije Luis Sas, dalje razvijajući ovu ideju, zaključuje da pored toga što određeni tipovi mentalnih poremećaja potpomažu različite tipove kreativnosti, različiti poremećaji su ”pogodni” za kreativni uspeh u različitim epohama.

 

Na primer, post moderna dvadesetog veka koja zahteva kršenje društvenih normi kako bi se svet posmatrao što objektivnije, posebno ”favorizuje” šizofreničare kojima je ovakav pogled na svet prirodan. Dvadeseti vek je zabeležio pozamašan broj kreativnih genija koji su dijagnostifikovani šizotipalnim poremećajima, kao što su Dali i Kafka.

 

Teorije koje povezuju afektivne poremećaje, kao što su depresija i bipolarni poremećaj, sa kreativnošću su naročito razvijane devedesetih godina prošog veka. Tumačenja ove povezanosti pretpostavljaju da svako raspoloženje kroz koje osoba sa afektivnim poremećajem prolazi ima svoj specifični doprinos kreativnom procesu.

 

Manične epizode pružaju energičnost, brzinu i protok misli potrebnih za imaginativno razmišljanje, dok depresivno mirovanje omogućava realizaciju ideja nastalih tokom manije. Fluktuacija između ova dva stanja pruža uvid u širok spektar ljudskih emocija što omogućava osobama sa ovim poteškoćama da dopru do široke publike.

 

Iako se iz do sada izloženog čini da je veza između psihopatologije i kreativnosti jasna, u naučnim krugovima postoji neslaganje oko ove teme.

Da li su istraživanja i teorije koje pretpostavljaju ovu vezu zasnovani na zabludi?

Ako jesu, kako je do ove zablude došlo?

Ako veza patologije i kreativnosti nije zabluda, da li to znači da bi psihoterapijom kreativni ljudi izgubili njihove talente?

 

O ovome ćemo istraživati u narednom tekstu.

 

TEKST: KATARINA JEREMIĆ

Katarina Jeremić je psiholog, i trenutno je na obuci za konstruktivističku terapiju. Pored psihologije, zainteresovana je za alternativne verzije istorije i istine, jezike i ostale alatke kojima se stvaraju veze među ljudima.

 



2 thoughts on “Poezija i psihoza: postoji li kreativnost bez ludila?”