Poezija i psihoza: da li je alkohol neophodan za stvaranje?

Poezija i psihoza: da li je alkohol neophodan za stvaranje?

Pio je kao varvarin, velikom brzinom, kao da čini homicid. Izgledalo je kao da želi da ubije nešto u sebi, nekakvog crva koji je odbijao da umre, opisivao je Šarl Bodler, Edrgara Alana Poa. Istorija umetnosti, naročito književnosti, zabeležila je pozamašan broj alkoholičara. Viktor Igo, Truman Kapote, Teodor Drajzer, Tenesi Vilijams, F. Skot Fitzderald, Ernest Hemingvej, samo su neka od slavnih imena obeleženih alkoholom. Da li bi ovi pisci bili podjednako inspirisani i uspešni da nisu pili? Ili bi, možda, stvorili još kvalitetnija i mnogobrojnija dela da nisu pili?

 

 


KAKVA JE PRIRODA POVEZANOSTI ALKOHOLA I KREATIVNOSTI?

Statistički podaci ukazuju da je alkoholizam nejednako zastupljen u različitim grupama – stopa zavinosti je veća kod muškaraca nego kod žena, kao i u inidivualističkim naspram kolektivističkih kultura. Jedna od grupa koja pati od izuzetno visoke stope alkohloizma su pisci – po nekim procenama čak 70 odsto pisaca je pogođeno ovom tegobom. Ovakvim procenama u prilog ide i činjenica da je od osam dobitnika Nobelove nagrade u Americi, čak pet bilo na lečenju od alkoholizma. Iz ovih podataka, proizišle su tri struje teorija koje povezuju alkoholizam i književno stvaralaštvo: teorije koje predlažu da kreativno pisanje vodi do alkoholizma, one koje predlažu da alkoholizam vodi do kreativnosti i one koje pretpostavljaju postojanje nekog trećeg faktora koji prouzrokuje i alkoholizam i književnu kreativnost i stvara privid povezanosti koja ne postoji.

 

 

Senzorna preopterećenost je fenomen do koga dolazi usled izlaganja stimulusima prejakog intenziteta (zvukovi, slike, dodiri, emocije). U prirodi posla književnika je da posmatra svet oko sebe i da bude otvoren za različite stimuluse i iskustva, što može dovesti do pojave senzorne preopterećenosti. Pored toga, pisanje zahteva konstantno donošenje odluka (pri konstruisanju likova, izboru reči…) i visoku koncentraciju, što zahteva opsesivni rad. Stvaralački posao se ne može vremenski ograničiti od 9 do 17h, i preokupira ličnost tokom čitavog dana, nekad se produžavajući i u noć (pisci često pate od insomnije). U konstantnom stanju povišene budnosti, previše svesni sveta oko sebe i pod pritiskom odluka koje treba doneti, pisci ponekad pronalaze oslobođenje od sopstvenih misli i svesti u flaši.

 

 

Druga struja teorija pretpostavlja suprotan smer ovog odnosa, odnosno predlaže alkohol kao muzu. U prethodnom tekstu na temu patologije i kreativnosti, već smo razmatrali problem stavralačke blokade. Tokom kreativnog procesa dolazi do oslobađanja nesvesnih sadržaja (potisnutih misli, osećanja, uspomena) koji izazivaju anskioznost. Ukoliko je anskioznost prevelika, dolazi do mehanizma odbrane, odnosno, do blokade daljeg stvaranja. Kako su neke od čestih propratnih pojava konzumiranja alkohola povećano samopouzdanje i osećanje veće slobode, neke teorije predlažu da konzumiranje alkohola dovodi do rušenja stvaralačke blokade. Međutim, ove teorije nisu mnogo popularne u naučnim krugovima, kako zbog izjava samih umetnika (Nisam nikada napisao ni jedan jedini red dok sam bio pod uticajem ma i jednog koktela – Fitcdžerald), tako i zbog naučnog proučavanja obrasca konzumiranja alkohola od strane umetnika. Iako postoji povećana stopa alkoholizma u ovoj grupi, oni skoro nikada ne stvaraju dok su pijani. Zabeleženi su i slučajevi pisaca kojima je dominantna motivacija za lečenje zavisnosti bila upravo pisanje. Rad, utapanje u alkohol, trežnjenje zarad daljeg rada – tako izgleda alkoholni ciklus većine stvaralaca, što stavlja tačku na ideju alkohola kao pokretača stvaranja.

 

 

Treća struja teorija pretpostavlja zajednički faktor u osnovi i alkoholizma i kreativnosti. Psihijatar i psihoanalitičar Alber Rotenberg je kroz intervjue sa Dzonom Čiverom, dobitnikom Pulicerove nagrade, došao do zaključka da je Čiver pisao iz istog razloga iz kog se borio i sa alkoholom. Čiverovo detinjstvo i mladost su obeleženi usamljenošću i osećajem nerazumevanja od strane roditelja. Želja da bude vidljiv i shvaćen  takav kakav jeste  je dovela do potrebe za pisanjem, odnosno do potrebe da njegove emocije i misli budu viđene, makar na papiru, ali i do potrebe za alkoholom koji čineći osobu glasnijom, veselijom i otvorenijom je ujedno čini i vidljivijom. Čiver nije pisao zahvaljujući alkoholu, niti je posezao za flašom zbog preplavljenosti nastale pisanjem. Usamljenost ga je okrenula kako knjigama, tako i alkoholu.

 

 

Na posletku, važno je napomenuti da brojni slavni pisci nisu bili alkoholičari. Tomas Man, Marsel Prust,Vilijam Šekspir i mnogi drugi, stvorili su velika književna dela bez posezanja za alkoholom. Iako je u ovoj grupi ljudi stopa alkoholizma viša nego u drugim profesijama, prikazano je da skoro niko nije stvarao tokom pijanstva i da se pisci često trezne kako bi mogli da pišu. Alkoholizam može doneti kratkoročnu inspiraciju ili osećaj oslobođenja od napetosti stvaranja, ali je za ostvarenje vrednog dela potrebno imati trezvene i koncentrisane misaone procese.

 

TEKST: KATARINA JEREMIĆ

Katarina Jeremić je psiholog, i trenutno je na obuci za konstruktivističku terapiju. Pored psihologije, zainteresovana je za alternativne verzije istorije i istine, jezike i ostale alatke kojima se stvaraju veze među ljudima.