Ema Goldman, rođena 27. juna 1869. u jevrejskoj četvrti Kovna, u današnjoj Litvaniji, bila je socijalni filozof i anarhistkinja. Ema je imala teško detinjstvo i svedočila je getoizaciji Jevreja u tadašnjoj Rusiji i nasilju nad ženama i ženskom decom.
POČETAK
Otac joj je bio nasilan, a majka emotivno nedostupna i mentalno nestabilna. Sa 13 godina se sa porodicom odselila u Sankt Petersburg, koji je brideo radikalnom filozofijom. Ema počinje da čita i da se bavi zabranjenom literaturom i pronalazi svoju strast i inspiraciju u pričama i besedama o moćnim ženama koje su promenile istoriju. Sa 15 godina beži u Njujork sa starijom sestrom kako bi se udaljila od oca koji je pokušavao da je nasilno uda.
PUT KA RADIKALIZMU
U Americi je Ema radila u fabrici, gde je upoznala svog budućeg muža. Ubrzo su u Čikagu radnici započeli masovne proteste. Na jednom od njih je eksplodirala bomba za koju su vlasti lažno optužile grupu anarhista od kojih su sedam, potom, vešali. Ema je tada prvi put došla u kontakt sa ideologijom anarhizma i, duboko povređena ovim događanjima, shvatila da se njena lična uverenja podudaraju sa njom. Tada je shvatila svoje pravo zvanje. Ostavila je muža i uputila se u Njujork, gde je postala prominentna ličnost njujorške migrantske zajednice anarhista i intelektualaca. U komuni u kojoj je živela, upoznaje Aleksandra Berkmana, sa kojim stupa u vezu.
CRVENA EMA
Haos u Njujorku se nastavlja. Štrajkovi radnika su sve češći, a anarhizam je na lošem glasu. Ema i Berkman pripremaju atentat na Henrija Frika, vlasnika kompanije Karnegi Stil. Berkman, kako bi dokazao da nasilje stvara nasilje, ide da ubije Frika. U tome ne uspeva, te dobija 14 godina zatvora. Mediji i vlasti ovaj događaj iskorišćavaju kao dokaz anarhističke agresije i neobuzdanosti, pišu o Emi kao o devijantnom, agresivnom i seksualnodegenerisanom demonu. Tako od njenog lika prave senzacionalistički portret Crvena Ema. Kasnija Emina predavanja su, takođe, bila iskorištavana protiv nje. Svaki put kada bi neko od eksploatisanih radnika nasilno reagovao na svoje gazde, mediji bi optužili Emu. Medijska demonizacija je bila toliko jaka, da se Ema godinama nije smela pojaviti u javnosti sa svojim pravim imenom i prezimenom.
DELO
Njena interesovanja bila su široka, a predavanjima je mogao da učestvuje bilo ko i da mu budu zanimljiva. Ema je na njima pričala o seksualnosti, ideologiji, a zatim umetnosti, drami i poeziji. Publika ju je obožavala. Imala je turneje na koje je dolazilo i po desetine hiljada ljudi. Njen najveći uspeh je njena borba za emancipaciju žena. Ema je insistirala na pravo žena da biraju da li žele rađati ili ne i širila je ideju da samo žene imaju pravo na to šta će raditi sa svojim telom. Suprotstavljala se ideji braka. Čak se suprotstavila feminističkim pokretima koji su se borili za pravo žena da glasaju. Kao anarhista, smatrala je da je glasanje beskorisna akcija koja samo ide na korist vlasti i njenim institucijama. Govorila je: Da glasanje išta menja, bilo bi ilegalno.
INSPIRACIJA
Bila je otvorena o svojim problemima u privatnom životu i često je pričala o njima. Čak se i nije stidela da sa publikom podeli sumnje da njene radikalne feminističke ideje možda proizilaze iz činjenice da su joj sve ljubavne veze bile neuspešne, te da je jako ljubomorna. Ipak, inspirisala je mnoge. U svojim esejima, Ema je pisala o anarhizmu, socijalizmu, religiji, kolektivizmu i ljubavi.
Sloboda, ekspanzija, prilika, i iznad svega, mir i ljubav, jedini mogu da nas nauče dominantnim faktorima ljudske prirode i svim njenim divnim mogućnostima, pisala je Ema.
Sloboda i ekonomska jednakost su sile bliznakinje svega što je dobro i istinsko u čoveku.
SMRT
Ema se pod starost preselila u Kanadu. Nakon njene neuspešne propagandne kampanje tokom građanskog rata u Španiji, u Kanadi je radila na osiguravanju azila žena i dece koji su izbegli iz Španije nakon Frankove pobede. Umrla je 14. maja 1940. godine, a telo joj je prebačeno u Čikago gde su je sahranili na groblju Valdhejm pored grupe anarhista, koji su je u mladosti inspirisali da krene u borbu za prava radnika i žena. Ema živi kroz promene koje je napravila i kroz sve ljude koje je inspirisala.
Kada više ne možemo sanjati, onda umiremo, govorila je Ema.
TEKST: MARINA MILENTIJEVIĆ
Marina Milentijević je student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu.