Da li su kompleksi naši ili nametnuti?

Da li su kompleksi naši ili nametnuti?

Živimo u vremenu u kojem su društvene mreže preuzele glavnu ulogu uticaja na mlade. Od informisanja i zabave, pa sve do formiranja određenih stavova, mišljenja i pogleda na svet koji nas okružuje. U tom svetu, gde se odigrava neprestana trka za dostizanjem „poželjnih“ ideala, veliki broj mladih ljudi počinje da sumnja u sebe i svoje kvalitete.

 


KO ODREĐUJE IDEAL DOBROG?

Neretko se nesvesno upoređujemo sa onim što na društvenim mrežama vidimo i pročitamo. Od fotografija na kojima je predstavljeno „savršeno“ telo, preko preporučenih stavova koji bi trebalo da nam pokažu šta i kako da radimo, pa sve do načina života obojenog šarenim bojama, bez ijedne greške i problema. Sve to, deo je ogromne manipulativne utakmice koja za cilj ima stvaranje prividne slike savršenog, koje je precenjeno i u navećem broju slučajeva uopšte ne postoji.

 

 

DA LI DRUŠTVO STVARA ILI PREUZIMA NORME?

Društvo, ubrzo zatim, preuzima norme koje su mu nametnute, prihvata ih kao normalne i poželjne, a na kraju i primenjuje u svim sferama života. Nakon toga, svi oni koji ne ispunjavaju odgovarajuća očekivanja, osećaju se nesigurno i nedovoljno vredno i tu se rađaju najveći neprijatelji samopouzdanja – kompleksi. To dalje utiče na stvaranje samokritičnosti koja proizvodi strah, iz kog se na kraju ne dobija ništa drugo do velikog broja propuštenih prilika i loših osećanja.

 

 

DA LI SU KOMPLEKSI NAŠI ILI NAMETNUTI?

Kompleksi kao takvi mogu odvesti u mnogo veće i komplikovanije probleme, koje zasigurno ne želimo. Iz ovakvih iskustava rađaju se želje za promenama, ali, veoma je važno da budemo sigurni da određene promene primenjujemo zbog sopstvene satisfakcije i opravdane želje, a ne samo da bismo bili u korak sa trendovima i zadovoljili glad kompleksa.

 

Najbitnija stvar u takvim istraživanjima, gde konstantno tragamo za najboljom verzijom sebe, jeste da sebe prihvatimo baš u datom trenutku, baš takvi kakvi smo, jer bez toga, svaka nova verzija nas samih biće samo naredna faza kojoj treba još po neka ispravka i izmena.

 

Kompleksi se na taj način ne leče, već samo stvaraju trenutnu, prividnu sliku zadovoljne osobe. Koje god da su vrste, odakle god da potiču i koliko god da traju, rešiće se samo pozitivnim mislima i fokusom ka dobrim stranama svakog pojedinca, bez upoređivanja sa drugim osobama. Takođe je i psihoterapija veoma važna u pristupu lečenja kompleksa.

 

Važno je i da shvatimo da nam oni ne donose nikakvu dobrobit, već samo negativnu energiju i stres, a ono što nas sprečava da idemo napred, ne treba da bude u našoj blizini. I ne smemo misliti da smo u takvim izazovima sami. Prolazeći kroz lavirint nerealnih očekivanja, trenutnih trendova i nametnutih ideala, velike su šanse da će svako ko se nađe na tom putu, izgubiti svoj pravac. Ono što nakon toga sledi je bezbroj kočnica baš u vidu kompleksa, čija je uloga ništa drugo do sputavanje i sabotiranje svih pokušaja za napretkom i izgradnjom sopstvene ličnosti.

 

Kako bismo izašli iz tog lavirinta, važno je da pratimo svoje misli i srce, slušamo svoje unutrašnje ja i idemo pravo u smeru koji je samo naš i samo nama pokazuje pravi izlaz iz tog vrtoglavog puta.

 

 

TEKST: EMILIJA MATIĆ

Emilija Matić je studentkinja druge godine Komunikologije i odnosa sa javnošću na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Večni optimista koji uživa u vremenu provedenom sa porodicom i prijateljima. Sreću pronalazi u malim stvarima, neprestano tragajući za svojim interesovanjima.