Da li se prekrstite, kao neki ljudi, kada vidite crkvu kojoj, po rođenju, pripadate? Ili vam je čudno kada vidite da neko to uradi? Da li poželite da zaplačete na ulici prosto jer vam se plače, a to ne uradite jer ste na ulici? Šta ako idemo još dalje? Razmislite o sve popularnijoj tehnici, emocionalnog oslobađanja tzv. tapkanja. Ili biste se nasmejali nekome da vidite da to radi na ulici? Hajde da vidimo šta je hrabri novi svet.
ŠTA JE HRABRI NOVI SVET?
Naravno, sve ovo su primeri onoga što (ne)radimo u skladu sa našom predstavom o tome kako se (ne)treba ponašati u javnosti. Hajde da se zapitamo kako bi izgledao ovaj svet da nema te predstave, te slike drugih o nama. Hajde da zamislimo da smo sami na ulici i da radimo uvek sve baš onako kako hoćemo. Da li je to taj hrabri novi svet? Vozimo se gradskim prevozom pa nas ponesu emocije zbog nečeg lošeg dožovljenog i želimo to da istapkamo baš tada i tu. Da li je to taj hrabri novi svet?
Desi se zemljotres pa smo danima u nervnom rastrojstvu jer ne možemo da spavamo od traume. Tada opet može da pomogne tapkanje, bilo gde i bilo kad samo par minuta. Da li je to taj hrabri novi svet? Obuzme nas (ne)objašnjiva tuga dok šetamo pa krenemo da plačemo, baš tu, na ulici, u parku. Prolaznici nas gledaju i poštuju naše suze, puštaju nas da im se obratimo ako hoćemo. Posmatraju nas bez sažaljenja jer znaju da je to nešto naše i da samo mi možemo naći lek sebi, na ovaj ili onaj način.
DA LI ĆE DO NJEGA DOĆI?
Možemo da idemo i dalje u taj hrabri novi svet. Možemo da zamislimo i kako bi bilo lepo i prirodno kada bi, bez očekivanja kako će drugi da reaguju, mogli da im kažemo kako i šta zaista osećamo u tom trenutku. Ljudska vrsta se razlikuje od svih ostalih vrsta na planeti po svesti koja ume da kontroliše instinkte. Jedini problem je što je veliki broj ljudi, zbog toga, otišao u drugu krajnost. Većina njih nije ni malo u kontaktu sa svojim instinktima.
Naći onu meru i zlatnu sredinu je, u svemu, najveća umetnost. U svakom slučaju, barem povremeno, podsetiti sebe da smemo da uradimo nešto instinktivno i na javnom mestu, ako time ne remetimo javni red i mir. Treba se ponašati odgovorno prema sebi i svom i psihičkom i fizičkom zdravlju.
HAJDE DA VERUJEMO
Teorije o tome kuda ide ovaj svet su mnogobrojne, ove priče su samo jedne od mnogih pravaca. Onome kome se dopada ovakav scenario, ostaje da želi i zapita se zar ne bi bilo lepo da je baš ovako i da može (i) tako.
Postoji ovaj hrabri novi svet u životima nekih ljudi već i sada. Da unesemo malo pesničke sentimentalnosti pa da poželimo, za kraj. Kako bi lepo bilo da je takvih ljudi sve više i da svi zajedno, a opet, samo pojedinac sam to može – radimo na tome.
TEKST: ŽELJKA LJUBOJEVIĆ
Osećam se kao večiti student života, zovem sebe multipotencijalista i radim na ostvarenju svojih potencijala, volim strane jezike, igre rečima, čitanje, pisanje i pričanje.