mogućnosti zvone na vaša vrata
Las meninas (1656) je Velaskezovo najveće dostignuće, samosvesno i proračunato delo koje pokazuje koji vrhunac se može se može dostići štafelajnim slikarstvom. DIJEGO VELASKEZ Čuveni španski slikar, Dijego Velaskez, godine 1623. dolazi na dvor kralja Filipa IV. U decenijama koje su usledile umetnik je …
Osvećena 1752. godine, crkva Svetog Oca Nikolaja u Zemunu je nastariji sačuvan pravoslavni hram na ovom području. Nikolajevska crkva svojevrsno je svedočansto postojanosti vere, ali i razvoja stila prelaznog perioda sa vizantijske umetnosti ka baroknoj ideji. „…kad bar ne bi bila od kamena, kad bi …
Barkona umetnost prvi put se pojavljuje na prostorima Italije, gde će od sredine 17. veka u narednim decenijama stvarati neki od najvećih imena istorije umetnosti na teritoriji Evrope.
Poreklo termina barok potiče još iz srednjevekovne filozofije, gde se italijnska reč barroco koristila u metaforičkom smislu, označavajući tako zamršeni proces mišljenja, zbrku i odsustvo bilo kakvog sistema.
Međutim, više prihvaćen prevod usvojen je iz portugalskog i španskog govornog područja, a predstavljao je biser nepravilog oblika. A zar se najveća tajna lepote ne krije baš u tim sitnim nesavršenostima?
Barkona epoha najpotpunije se zasniva na pojmu retorike. Još je i renesansa, epoha koja je prethodila baroknoj, svoju humanističku teoriju o umetnosti zasnovanu na terminu ut pictura poesis počela polako da podređuje retorici.
Ali, zvaničan prelaz iz paganskog sveta renesesanse i manirizma u baroknu umetnost i njenu versku reformu, označiće termin ut pictura sermones.
Svojstva umetničkog stvaranja barokne epohe i njena piktoralna poetika određuje karakteristike svojevrsnog stila umetnosti baroka. Prema određenim istraživačima ova epoha se često posmatra kroz prizmu oduststva formalnog stilskog jedinstva.
Ipak, postoje karakteristike koje možemo podvući kao svojstvene baroknom stilu u umetnosti. Česti svetlosni kontrasti, iluzija dubokog prostora kojom kroz komunikaciju sa posmatračem traži da se on uzdigne, zaboravi telesno. Ovo barokno promišljanje i elevacija umnogome će odrediti ovu epohu.
Barokni umetnik svet pažljivo posmatra, selektuje čime odstranjuje ono neptrebno ili manje lepo, da bi potom stvorio konačno delo. Figure koje počivaju na antičkim osnovama, skulpturalni oblici i forme u slikarstvu, koje je opet realno.
Studije, crtež koji postaje suma umetnikovog intelekta, a ne samo veština. Sve ovo definisaće ideju lepote ovog bisera nepravilnog oblika.
TEKST: MILICA TOPALOVIĆ
Milica Topalović, rođena je 2003. godine. Student je druge godine istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pored pisanja bavi se i fotografijom.
Lepši je pogreb kada ideali sahranjuju svog čoveka, nego kad čovek sahranjuje svoje ideale. – Jovan Jovanović Zmaj
Krik otuđene generacije kojoj je rat pretio da ukrade mladost mogao se u prvim godinama 20. veka osetiti u delima nemačkih umetnika. Bežeći od užasa stvarnog sveta, ekspresionisti emocijama oblikuju svet njihovih dela.
Renesansa – imenica koja je izvedena od latinskog renasci, renaissance na francuskom, a u značenju predstavlja preporod ili ponovo se roditi. Ne možemo pokušati da razumemo ovu uzvišenu epohu van konteksta ljudi koji su u njoj živeli i stvarali. Oličenje humanističkog duha renesanse, nesvakidašnji inovator i vrhunac slikarstva svog doba bio je Leonardo di ser Pjero ga Vinči.
Prema spisima Leonardovog dede u jednoj staroj beležnici porodičnih uspomena, 15. aprila 1452. rodio se Leonardo da Vinči. Do svoje 17. godine odrasta na selu, gde formira svojstven odnos prema prirodi i svemu što je živo. Taj odnos će ga pratiti tokom
čitavog života i biće neodvojiv deo njegovog stvaralaštva.
…Karakterističnu crtu tog duševnog stanja otkriva Vazari kada priča kako su ga ponekad viđali tamo gde se prodaju ptice kako ih kupuje da bi im podario slobodu… – Hajnrih Velflin o Leonardu
Godine 1469. mladi umetnik se seli u Firencu, tadašnji centar epohe. Leonardo je svojim dolaskom nagovestio renesansni vrhunac. Njegov otac je imao želje i ambicije da ga uputi u poznavanje računa. Leonardo je učitelju koji ga je podučavao stalno iznosio svoje sumnje i nedoumice i često ga time zbunjivao. Iste godine, gospodin Pjero odnosi sinovljeve skice Verokiju i mladić počinje da pohađa verovatno najvažniju firentinsku radionicu druge polovine 15. veka.
U narednoj deceniji, umetniku humanistički duh nije dozvoljavao da se posveti samo slikarstvu, te proučava anatomiju, geografiju, oblasti inžinjerstva i vojske. Tek godine 1482., Leonardo odlazi u Milano gde provodi narednih 18 godina najplodnijih u njegovom stvaralaštvu. Tom periodu i godinama koje slede, dugujemo zahvalnost za dela koja će obeležiti visoku renesansu.
Leonardo da Vinči preminuo je drugog maja 1519. godine. U svojoj 67. godini, seli se u neki uzvišeniji svet gde će napokon sresti one čija je lica pokretima četkice iznova oživljavao. U ovom našem svetu će on svakako zauvek postojati.
Dok sam mislio da učim kako da živim, ustvari sam samo učio kako da umrem. – Leonardo da Vinči
TEKST: MILICA TOPALOVIĆ
Milica Topalović, rođena je 2003. godine. Student je druge godine istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pored pisanja bavi se i fotografijom.
Biblijski tekst poslužiće kao literarna osnova za nastanak brojnih likovih i predstava vekovima unazad. Judina izdaja je, sa hodnika katakombi, preko zidova srednjevekovnih crkava, do renesansnih lanenih platna, prikazivana i opevana na različite načine.
Zavisi od onog ko mi prilazi
Da li ću biti grob ili riznica blaga
Da li ću govoriti ili nemo ćutati
To zavisi samo od tebe
Prijatelju, ne prilazi mi ako nemaš želje.
Pol Valeri
Antički gradovi pričaju veoma kompleksnu i jedinstvenu priču, u nastavku teksta, probaćemo da dočaramo bar mali deo nje.
U antičkom Rimu postojalo je pravilo po kom su nekropole (mesta gde su preminuli bivali sahranjivani) smele da se nalaze samo izvan zidina grada. Potom bi ih Pluton odvodio u svet podzemlja, a Kerber bi se postarao da se njihove duše nikada ne vrate nazad. Danas nam jedino umetnost svedoči da su ti ljudi koračali antičkim ulicama. Kako su disali, voleli i mislili, antički gradovi pamte arhitektonska zdanja i dela skulpture.
Antički hram zauzima značajno mesto u životima stanovništva. Jonski stubovi Partenona koji već vekovima dostojanstveno nose čitave kamene konstrukcije, svedoče nam o jednom davno prošlom vremenu. Karijatide (mermerne statue žena) na Erehtejonu u naborima elegantnih mermernih haljina, nastoje da nas samo zavaraju kako su krhke. Stolećima oni nose teret mnogo teži od kamenih blokova u čijim pukotinama čitamo o jednoj uzvišenoj tragediji, iščezavanju jedne kulture. Sličnu sudbinu dele veličanstvene piramide Egipta i vrtovi Vavilona davno uvenuli.
Antički hram, kuća božanstva, uvek je u svom središnjem delu baštinio statuu Boga kom je građevima posvećena. Fidijin Zevs od slonovače, odeven u zlato, se uselio u Olimpiju 440. godine pre nove ere. Još pre 20 vekova, Apolonove zmije stegle su tela Laokona i njegovih sinova. Vinkelman će nam ukazati na paradoks koji ova skulptura nosi, odnosno na lepotu koja zadivljuje nasuprot motivima smrti i posrnuća. Jednak paradoks prati i stanovnike Pompeje, pepeo njihove tragične sudbine izvajao je njihov put u večnost.
Želim da radim sasvim drugačije, kao što niko nikad nije radio.
− Kao Ikar prvi da uzletiš?
Da.
− Ikar je poginuo, Isidore.
Ali je pre toga leteo, zar ne?
B. Pekić, Zlatno runo
Kako nas antička mitologija obaveštava, Dedal i njegov sin Ikar želeći da pobegnu iz zatočeništva sebi prave krila od voska i perja. Iako upozoren, Ikar leti previsoko te mu Sunce topi krila, pada u more i umire. Možda je isto tako Antika letela iznad stroge mere, svesna kraja koji će uslediti. Vekovima posle, ona je vešto izmicala zaboravu, dok se napokon nije preselila u more neprolaznosti.
TEKST: MILICA TOPALOVIĆ
Milica Topalović, rođena je 2003. godine. Student je druge godine istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pored pisanja bavi se i fotografijom.
Kada bismo se usudili da čitavu istoriju umetnosti svedemo na jedan novinski članak, moramo odmah razbiti iluziju da će u njemu biti objašnjeno ono što ni najveći antički filozofi nisu uspeli sasvim razumeti. Naposletku, umetnost i nije namenjena da se kroz matematičke formule ili jednačine …
