Realnost u kojoj živimo je puna nepredviđenih događaja i okolnosti. To je život. Kada bi sve bilo tako lepo, bilo bi dosadno, iako nam se ne čini tako. Sa lepim i prijatnim događajima većina nas se vrlo lako nosi. Bez potrebe za nekim preteranim razmišljanjem. Ali sa neprijatnim događajima svi se nosimo drugačije. Neko ih prođe lakše, dok se drugi izuzetno muče da bi prevazišli poteškoće.
DA LI JE POJEDINCIMA ZAPRAVO “LAKŠE”?
Tuđi problemi nam uvek deluju manje značajno i tako „ lako“ rešivo. Ali da li možemo meriti težinu problema? Ne postoji objektivna vaga za to. Svako će meriti na sebi svojstven način. Samo je jedno sigurno – svima je isto teško da se nose sa svojim problemima.
Razlika je u ekspresiji problema u okolini koja nas okružuje. Neko to voli da zadrži za sebe, pa mislimo da mu nije ništa, a kroz šta sve prolazi, samo on zna.
ZAŠTO SE TOLIKO RAZLIKUJEMO?
Postoje brojni faktori. Ali sada ćemo akcenat staviti na mehanizme odbrane. Svi ih imamo. Svi ih koristimo. Često se dešava da toga nismo ni svesni, ali kada proradimo i osvestimo činjenicu da zapravo koristimo neki od mehanizama, možemo uvideti koliko je teško da ih kontrolišemo.
Organizam kao da sam traži način na koji će da se izbori sa problemom, ako je identifikovan kao previše stresni po organizam. Tu možemo zaključiti koliko su mehanizmi odbrane korisni po naše psihičko zdravlje.
Služe kao štit koji sprečava stres da naruši ravnotežu našeg organizma. Ipak, ni mehanizmi odbrane nisu svemoćni. Oni predstavljaju reakcije koje je naš organizam izgradio tokom različitog iskustva, a koji će nas bar prividno zaštititi od frustracija.
KOJI SVE MEHANIZMI ODBRANE POSTOJE?
Koji ćemo mehanizam odbrane koristiti, zaviši od našeg nesvesnog nivoa. To opet zavisi od situacija sa kojima smo se susreli tokom života, kao i od same ličnosti. Neki od najčešćih mehanizama odbrane su: projekcija, negacija, potiskivanje, regresija, impulsivnost, izolacija, reakciona formacija.
Mehanizmi odbrane ne moraju se javiti u svakodnevnim životnim situacijama koje su stresne za naš organizam, a i ne zahteva svaka stresna situacija angažovanje mehanizama odbrane. Naši kapaciteti kao da se čuvaju za ozbiljnije i jače stresove.
Mehanizmi su najizrazitiji tokom bolnih i neprijatnih događaja ( smrtni slučaj, raskid emotivne veze, gubitak željenog posla…). Ali kao što smo gore videli, koliko je nešto za organizam stresno, zavisi od samog organizma, a ne od interakcijskog poređenja problema.
TEKST: IVANA JOSIPOVIĆ
Ivana Josipović studira Psihologiju na Fakultetu za medije i komunikaciju u Beogradu. Radi kao vaspitač u predškolskoj ustanovi. U slobodno vreme voli da čita psihološke tekstove, da šeta u prirodi ili da trenira.
