Etika vrline, koristi i dužnosti

Etika vrline, koristi i dužnosti

Etika se kao filozofska disciplina razvijala uporedo sa istorijom, filozofijom i politikom, gde su se glavni principi etike ukrštali sa filozofskim. Zahvaljujući toj pojavi, etika se na neki način osamostaljuje kao zasebna nauka i polje daljeg istraživanja morala. Proučavanje morala kao iskonskog dela ljudskog karaktera inspirisalo je mnogobrojne mislioce da postave glavne teze i načela kojih bi se etika pridržavala.


 

ZAJEDNIČKI CILJ – UNAPREĐIVANJE MORALNIH NAČELA

Koreni pojma etike, moralnog delovanja, ispravnosti i valjanosti ljudskih postupaka datiraju još iz doba antičke Grčke. Naime, filozofi poput Pitagore, Platona i Aristotela proučavali su samu pojavu morala i kriterijume za njegovo određivanje. Kroz vekove, različite društvene i istorijske promene uslovile su razvijanje etike na discipline, predmete i stepene proučavanja zakonitosti morala. Sve discipline etike u širem smislu se prepliću kroz mnoge teorije i naučne teze. Ali, objektivno gledano, vode ka istom cilju – unapređivanju moralnih načela.

 

 

 

RAZNOLIKI SPEKTAR VRLINA

Etika vrline je zajedničko ime za niz različitih filozofskih gledišta prema kojima se kao glavni cilj ljudskog delovanja shvata sama pojava vrlina i radnji utemeljenih na njima. Prema ovoj disciplini, u svakom čoveku postoji raznoliki spektar vrlina i dobrih osobina. Te osobine on može da ispoljava na različite načine, i da ih nadograđuje ili umanjuje skladu sa svojim postupcima. Ispravnost delovanja se određuje prema stvarnim ili očekivanim posledicama namernih ili slučajnih radnji. Čovek poseduje mogućnost da živi sa svojim vrlinama i principima sve dok ga nadahnjuju da bude još bolji.

 

 

 

KORIST KAO LJUDSKI NAGON

U etičkim proučavanjima, korist je predstavljena kao jedan od ljudskih nagona koji je zasnovan na prethodnim iskustvima. Gledano u opštem smislu, u nekim situacijama ljudski um seže do želje za materijalnim i duhovnim dobitkom. U vezi sa tim, etika povezuje korist i vrednost, i pokušava da nađe zajedničke postulate ili granice među njima. Veći broj tematski povezanih vrednosti čine jedan sistem, te se automatski deklarišu kao opšte prihvaćena društveno-etička norma. Vrednosti utiču na ponašanje ličnosti tako što čine osnovu aktivnosti, i pružaju značenje i smernice ljudima.

 

 

 

DUŽNOSTI KAO USPOSTAVLJANJE NORMI

Imanuel Kant je etiku dužnosti deklarisao kao uspostavljanje određenih normi u cilju donošenja racionalnih i moralno prihvatljivih odluka. Moralni fenomeni etike dužnosti tiču se uskopovezanih ljudskih postupaka i ponašanja. Oni ujedno na neki način asociraju i ciljaju na pojmove dobrog i ispravnog.

Nema ništa na svetu, pa čak ni izvan njega, kaže Kant, da je dobro, osim, i jedino, dobre volje, a volja je dobra onda kada je određena unutrašnjim razlogom, kategoričkim imperativom kao činjenicom uma.

 

 

 

Koliko god da se ove etičke discipline međusobno razlikuju, neminovno je da u nekim trenucima dođe do ukrštanja ciljeva, načela ili samih objašnjenja za određene moralne principe. Iako savremena etika i savremeni filozofi, u naučnom smislu, idu u korak s vremenom, ipak svoje teze i stavove vezane za moral često upoređuju sa utemeljenjima starogrčkih filozofa i mislilaca.

 

 

TEKST: ANA PAVIĆEVIĆ

Ana Pavićević je studentkinja druge godine Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na Odseku za medijske studije, smer Komunikologija i odnosi s javnošću. Od najranijih školskih dana se bavi čitanjem i pisanjem, zaljubljenik je u književnost i u pisanu reč. Želja joj je da u budućoj profesionalnoj karijeri objedini bavljenje pisanjem, medijima, komunikacijama i kreativnim marketingom.