Postporođajna depresija u praksi

Postporođajna depresija u praksi

Postorođajna depresija predstavlja temu koja je često zastupljena u medijima, a o kojoj se, uprkos tome, veoma malo znа. Upravo iz tog razloga odlučili smo da se detaljno pozabavimo njome, osvetlimo je iz svih mogućih uglova, i uz to pokažemo da nijedna vrsta depresije nije, i ne sme biti sramota. U nastavku članka bliže ćemo vas upoznati sa svim elemntima koji se vezuju za postporođajnu depresiju, i pokazati kako ona izgleda u praksi.


 

KAKO JE TO BITI  MAMA?

Novopečene majke, posebno kada je to nova uloga u njihovom životu, od sebe očekuju savršenstvo. Svoj uspeh obično mere pogledima i komentarima okoline. Ista ta okolina uglavnom ne zna kako se one osećaju ili je to sve prošla u nekim potpuno drugačijim okolnostima. Novi kriterijum za uspeh su i društvene mreže koje, skoro po pravilu, pokazuju samo lepe strane priča. Naravno da se u tim okolnostima žena lako izgubi i još lakše pomisli da nije dovoljno dobra.

 

 

 

To se može desiti baš svakoj mami, čak i kada joj nije prvi put da postaje mama. Kada na to dodamo i uticaj hormona, slabu podršku okoline, bebu koja ima svoje potrebe, mogućnost da period dolaska iz porodilišta preraste u depresiju postaje mnogo veća. Takođe, okidač za ovo stanje može biti i trauma iz porodilišta i neadekvatan tretman koji trudnica u njemu dobija. Srećom, o tome se sve više priča pa verujemo da će ta pojava biti iskorenjena.

 

 

 

RAZLIČITE MASKE POSTPOROĐAJNE DEPRESIJE

U praksi, postorođajna depresija izgleda različito. Prema svedočenjima žena koje su je prošle, može da izgleda i tako da odjednom ne volimo ili čak osećamo mržnju prema drugoj deci koju imamo. Zatim, osećamo želju da pobegnemo od kuće, da pobegnemo od svega, želju da vrištimo, da se  osamimo. Takođe, može doći i do najcrnjih misli, koje podrazumevaju da želimo da naudimo sebi i/ili detetu. Kroz sve ove primere, važno je da se istakne jedna značajna stvar. Kada je žena edukovana pre samog porođaja, onda ona može bez sramote i krivice tražiti da, ili uvek neko bude s njom, ili da je neko zameni u nezi bebe.

 

 

 

Potrebno je  da neko bude uz bebu dok spava, a da dotle majka može da se osami ili prosto da uradi nešto što oseća da joj prija. Da sebi napravi kupku ili  zakaže kućnu masažu. Važno je da može da traži bilo šta što joj prija, bez osećaja krivice i stida. Važno je da zna da je mnogo žena kroz to prošlo, da je to sasvim normalno.  Mnoge žene trenutno prolaze kroz to. Bez obzira što, u njenom okruženju, žene samo lepo pričaju o svom iskustvu, može biti i da ih krivica ili stid na to navode.

 

 

 

SUOČAVANJE SA STRAHOM

Kada unapred znamo da je nešto moguće, onda ga se nećemo uplašiti. Nećemo se uplašiti, pre svega, svojih misli, nećemo se poistovetiti s njima. Znaćemo da je to trenutna iskrivljena istina zbog pritiska novog stanja,  hormona,  transgeneracijskih trauma koje isplivaju baš u najosetljivijim periodima našeg života. Znati da je moguće je i da je ljudski, da je barem jedna žena sve to prošla i da samim tim, može svaka.

 

 

 

Ključ je u adekvatnoj kombinaciji pomoći. Postoje majke kojima će biti dovoljna pomoć ukućana, dok će drugima biti potrebna dadilja. Uz sve to, nekima od njih biće potrebni antidepresivi, pa čak i pomoć stručnog lica, odnosno psihijatra. I sve je to ljudski. Tekstovi, video snimci, knjige, razgovori – izvora je mnogo. Potrebna je volja da se edukujemo i hrabrost da znamo da ćemo je prevazići i ako nam se desi.

 

 

 

TEKST: ŽELJKA LJUBOJEVIĆ

Osećam se kao večiti student života, zovem sebe multipotencijalista i radim na ostvarenju svojih potencijala, volim strane jezike, igre rečima, čitanje, pisanje i pričanje.