Pank rok u Jugoslaviji − doba cenzure

Pank rok u Jugoslaviji − doba cenzure

Dolazak panka u pop kulturu je bio problematičan momenat za vlasti u svakoj državi koja nije uspela da ga slomi i cenzuriše. Kao muzički pravac i pokret, stil života, čak i ideologija, pank je nastojao da pomeri granice prihvatljivog i normalnog. Sve to kroz politički nekorektne načine izražavanja. Bendovi i individue, često su zbog toga trpeli cenzuru ili čak nasilje od strane vlasti i institucija. Jugoslavija je imala drugačiji pristup ovom novonastalom buntu od koga i dan-danas možemo naučiti bitnu lekciju.

 


POČECI

Pank je u Jugoslaviju došao isto kad i na zapad. Budući da je zemlja bila otvorena i mladi muzičari su mogli da putuju kako bi proširili svoje vidike. Centar muzičke scene je, naravno, bio London, koji je tada bio i prestonica žanra − muzički, estetski i prvenstveno politički. Pank je u Jugi počeo da se razvija u Sloveniji i jadranskim gradovima po Hrvatskoj, da bi kasnije došao do Beograda i ostatka države. Slovenački bend Pankrti, hrvatski Paraf, Termiti, Partibrejkersi, Električni Orgazam, Pekinška patka, bili su samo neki od bendova koji su uspešno popularizovali žanr među omladinom svojim problematičnim tekstovima o policiji, komunizmu i vlastima.

 

 

 

BEZ CENZURE

Jugoslovenski pank je zanimljiv iz razloga što je stvoren u jedinstvenim uslovima. Takvih nije bilo na zapadu i istoku. Njihove albume su izdavale produkcijske kuće pod okriljem države, poput Jugotona. Dakle, država je izdavala muziku koja je tu istu državu blatila. Mada je bilo bendova poput KUD Idijota, koji su otvoreno bili komunisti, radili kavere komunističkih pesama i promovisali ideju socijalističke Jugoslavije. Većina pank bendova iz Juge je pljuvala komunizam i ismevala generaciju svojih roditelja i njihove ideale. Ipak, njihove ploče su bile na izlozima i njihovi koncerti su slobodno održavani i promovisani. Vlasti su verovale da je manje opasno javno ih promovisati, nego cenzurisati i praviti underground scenu koja tajno radi protiv njih.

 

 

 

ILI IPAK, SA CENZUROM

Mnogi bendovi su se vodili anarhizmom  − ideologijom koja ide ruku pod ruku sa pankom. Pesme su bile antidržavne, antiratne, nihilističke, a ponekad samo humorističke i besmislene. Ovo se naravno, odražavalo kroz tekstove i stil odevanja. Takođe i kroz imena bendova: Vrisak Hirošime, Apartidi, Stres Državnega Aparata, Sistem Organizirane Represije i slično. Kada je talas neonacizma počeo da hvata žanr, u Ljubljani je nastao sastav pod nazivom Četvrti Rajh. O njemu se danas ne zna ništa, jer su članovi uhapšeni pre nego što su imali šansu da išta snime. Sredinom osamdesetih su se mnogi bendovi raspali, pank je polako izlazio iz mode, a mnogi poznatiji izvođači su promenili žanr. Paraf i Pekinška Patka su prešli u novi val, dok su bendovi poput Prljavog Kazališta, Azre i Električnog Orgazma prešli u mejnstrim rok. Danas ostaju upamćeni kao ikone ExYu muzičke scene.

 

 

ČIME NAS JE JUGOSLOVENSKI PANK NAUČIO?

U artiklu za New York Times pod nazivom What Punk Rock Meant to Communist Yugoslavia, Miljenko Jergović došao je do bitnog zaključka.

Za razliku od Sovjetskog Saveza i ostalih komunističkih država istočne Evrope, čije su vođe smatrale da se kontrolisanjem kulture može sačuvati moć, jugoslovenski komunisti su nudili kulturu svojim građanima, pogotovo mladim, kao ventil olakšavanja društvene traume na bezbedan način, koji istovremeno predstavlja iluziju slobode. Prosto rečeno, za razliku od Brežnjeva iz Sovjetskog Saveza, Tito nije mislio da će omladina sa bubnjevima i gitarama srušiti državu. I bio je u pravu.

 

 

TEKST: MARINA MILENTIJEVIĆ

Marina Milentijević je student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu.