Aleksandar Sergejevič Puškin. Buntovnik, romantičar, slavni i neslavni, vrsni umetnik, potomak afričkog kralja i tvrdoglavi borac – skromni je opis velikana koji je obeležio kako rusku, tako i svetsku književnost.
PESNIK PLEMIĆKOG POREKLA
Aleksandar Sergejevič Puškin jedan je od stubova ruske poezije i omiljeni ruski pesnik. Rođen u Moskvi na kraju 18. veka, 26. maja (6. juna) 1799. godine, Puškin je odrastao i živeo u svetu previranja, ratova, sukoba, ali i mogućnosti da uči od velikih umetnika. Njegov uzor je bio Vasilij Žukovski u tadašnjoj Rusiji.
Roditelji su mu bili kako-tako neočekivan spoj ruskog plemstva. Sa strane oca Sergeja i etiopljanskih kraljevskih korena, ali i sa strane majke Nadežde. Međutim, njihov stalež nije sprečio da mladog Puškina 1811. godine, sa njegovih 12 punih godina, upišu u jednu od škola za privilegovanu plemićku decu. To je bila škola Licej u Carskom selu.
POČECI U POEZIJI
Puškinovo školovanje obeležilo je učenje francuske i ruske književnosti. Pored učitelja u Liceju, prethodno su ga o njoj učili i članovi porodice, ali i francuski učitelji. Odatle dolazi i njegova zainteresovanost za književnost. S obzirom na to da mu je otac pisao duhovne pesme, ne čudi ni Puškinova okrenutost poeziji od ranih dana. Tako je za vreme pohađanja Liceja, do 1817. godine, napisao 130 pesama. Svakako, nadahnutosti i daru za pisanje doprineli su mnogi faktori.
Međutim, nije od početka svoje umetničke karijere bio tako priznat i poznat među Rusima. Tako njegovi radovi u periodu od 1817. do 1820. godine bivaju izgubljeni i ništa iz tog perioda stvaranja nije objavljeno. Smatrano je da se bavio nedoličnim temama.
PROGONSTVO I NOVI IZVOR INSPIRACIJE
Godina 1820. obeležena je stvaranjem jedne od njegovih najpoznatijih poema – Ruslan i Ljudmila, ali i progonstvom. Zbog svog suprotstavljanja despotizmu i carskoj samovolji, proteran je na jug Rusije. Počevši od 6. maja 1820. godine se, više od šest godina, neće vraćati u Sankt Peterburg. Boravio je na Krimu, Kavkazu, ali i drugim mestima. Kada mu je to dosadilo, odlazi u Odesu, a nakon nje u Mihajlovsko, svojim korenima.
Na imanje svojih roditelja otišao je iako nije bio u dobrim odnosima sa njima. Tada mu porodična dadilja i njene priče postaju glavni izvor inspiracije. Njegovo vreme provedeno u izgnanstvu, posebno u Mihajlovskom, iznedrilo je neke od najpoznatijih njegovih radova – tragediju Boris Godunov, Grofa Nulina. Takođe, možda najznačajnije delo – roman u stihu Evgenije Onjegin, koga je pisao sedam godina.
130. LJUBAV I PRERANA SMRT
Godine kada je upoznao svoju buduću suprugu, Puškin je sastavio spisak žena sa kojima je bio – ukupno 37. Takođe je napisao i da mu je Natalija 130. ljubav po redu. Sve dotadašnje nesrećne ljubavi zanemario je kada je 1829. upoznao Nataliju Gončarovu, ubrzo potom je zaprosivši naredne godine. Posle 1830. ređe piše poeziju. Sledeće godine se venčao sa Natalijom, ali je, uprkos tome što su imali četvoro dece zajedno, njihov brak bio nesrećan.
Svoju preranu smrt, Aleksandar Sergejevič Puškin dočekao je nakon dvoboja sa jednim od mnogobrojnih udvarača svoje supruge. Ranjen je 26. januara 1837. godine, a preminuo je 29. januara (10. februara), u Sankt Petersburgu, u svojoj 37. godini.
BURAN ŽIVOT VELIKOG UMETNIKA
Veličinu kakva je Puškin obeležio je njegov liberalizam, suprotstavljanje nasilju i ratovima. Zatim, to što je bio ateista, voleo žene, učestvovao u brojnim dvobojima, kartao se, upadao u dugove. Za razliku od svoje slave danas, u tadašnjoj Rusiji nije bio voljen od strane vlasti do te mere da je i sahranjen u tajnosti. Nije bilo nikakvih ceremonija, u strahu od nereda na ulicama. Borio se protiv onoga što nije podržavao, čvrsto stojeći iza svojih uverenja. Ne pokoravajući se nikome do samom sebi, bio je fer, pošten, izuzetno obrazovan, načitan i rečit. Odisao je energijom o kakvoj se i danas priča.
PUŠKIN U RUSIJI
U ruski narod se uvukao kao kakva pošast. Uprkos stavovima vlasti, ostao je u njihovim srcima zauvek. Tako njegova dela žive i dan-danas i uživaju poštovanje kakvo on nikad doživeo nije. Među najpoznatija svrstavaju se i Bronzani konjanik, Cigani, Oda slobodi, Pikova dama, Zlatni Petlić – mnoga od kojih su poslužila kao predlošci za opere ruskih kompozitora. Danas se u njima može uživati na više načina, u skladu sa svačijim interesovanjima.
TEKST: ALEKSANDRA TODIĆ
Aleksandra Todić je u osnovi entuzijastična idealistkinja. Voli da se edukuje na različite teme, a pokreće je želja da zna što više i spozna nešto novo svakoga dana. Nakon završetka studija Komunikologije volela bi da raširi svest o značaju medijske pismenosti u današnjem svetu.
Zaljubljenost u knjige, strane jezike, putovanja i sve što nose sa sobom želela bi da na različite načine podeli sa drugima – jedan od kojih je i pisanje. Blizanac u njoj svoju karijeru vidi u različitim sferama rada sa ljudima – kao kreativca u marketingu, pisca, predavača, ali i menadžera za ljudske resurse, sa nadom da što bolje spozna ljudsku psihu i ono što ljude pokreće.
