Pareidolija − psihološki fenomen

Pareidolija − psihološki fenomen

Da li ste se ikada zapitali zašto vidite smislene oblike i lica u nasumičnim stvarima? Jedna reč je dovoljna za objašnjenje tog konstrukta − pareidolija. Pareidolija jeste vrsta kognitivne pristrasnosti. Ona zapravo predstavlja psihološki fenomen u kome se nasumične pojave tretiraju kao značajne. To se obično događa u vizuelnoj, kao i zvučnoj percepciji, što objašnjava zašto u slučajnim zvukovima i prizorima prepoznajemo nešto logično. Jednostavnije rečeno, pareidolija jeste lično davanje smisla nečemu što čujemo i vidimo, ali to u stvari i nema smisla.

 


 

PAREIDOLIJA KROZ ISTORIJU

Pareidolija jeste deo ljudi i ljudske prirode. Ne smatra se ozbiljnim psihološkim poremećajem s obzirom da je ona nastala tokom evolucije čoveka. Prepoznavanje lica u određenim slučajevima je bila jedna od najznačajnijih veština koje je čovek mogao da poseduje upravo zbog borbe za opstanak. Zato i mi sada, hiljadama godina kasnije, umemo da prepoznamo lice ili figure čoveka u slučajnom stimulansu.

 

 

NAUČNA OBJAŠNJENJA OVOG FENOMENA

Nučin Hadžikani, profesorka sa Harvarda, objašnjava kako je pareidolija kao fenomen zapravo nešto što smo nasledili kroz evoluciju. Tačnije, ljudi su evoluirali sa sposobnošću da zapažaju lica od rođenja.

Novorođenče staro tek nekoliko minuta svu će svoju pažnju usmeriti na nešto što ima opšte karakteristike lica, a ne na nešto što ima iste elemente, ali je nasumično raspoređeno.

Sofi Skot, neuronaučnica sa Univerziteta u Londonu, govori kako je pareidolija zapravo ishod očekivanja čoveka.

Činjenica da neko vidi lik Isusa u tostu više govori o njegovim očekivanjima i o tome kako interpretira svet na temelju tih očekivanja.

Jedan neuronaučnik sa Univerziteta Nortvestern, tvrdi kako je pareidolija posledica načina na koji ljudski mozak dekodira razne informacije. Prema njemu, mozak stalno vidi mnogobrojne linije, oblike i boje i daje im značenje, što kasnije povezuje sa pojavama koje su mu smislene.

 

 

 

PRIMERI PAREIDOLIJE

Postoje mnogi primeri za ovu kognitivnu pristrasnost, a jedan od njih jeste Lice na Marsu. Naime, mnogi teoretičari imaju utisak da na Marsu postoji ljudsko lice. To je zapravo jedan od primera za ovaj konstrukt. Na ovaj način nastaju mnoge teorije zavere koje se uz pomoć pareidolije mogu jednostavno razjasniti. Još jedan dobar primer jeste Čovek na Mesecu. Različite kulture širom sveta su na osnovu ovog primera stvorile neku vrstu fikcije. Takođe, ovde spadaju i religijske pareidolije gde ljudi prepoznaju figuru Isusa ili nekog  drugog sveca u drvetu, flekama, oblacima… U islamu se primeri pareidolije javljaju kroz prepoznavanje reči ili citata iz Kur’ana.

 

 

DA LI JE RACIONALNO OBJAŠNJENJE PRAVO REŠENJE?

Racionalno objašnjenje ovog fenomena nije uvek nužno, niti željeno, pogotovo ako se radi o religijskoj pareidoliji. Ono se na neki način kod pojedinaca može smatrati i napadom na religiozne ljude, pa i na samu religiju. Ono što je nekima razumno objašnjenje određenog fenomena, nekima predstavlja gubitak nade i volje za borbu za bolje sutra. Ljudi koji doživljavaju religijsku pareidoliju se najčešće suočavaju i bore sa mnogim problemima i nesrećama, što ih može dovesti do potrebe za verom. Ova kognitivna pristrasnost je rezultat emocionalnog, psihičnog, duhovnog i mentalnog stanja individue, a ponekad može biti slučajna i potpuno bezrazložna.

 

 

TEKST: ANDRIJANA POPOVIĆ

Andrijana Popović je studentkinja novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu. Ljubitelj je psihologije, umetnosti i muzike.