Osnovne relacijske potrebe

Osnovne relacijske potrebe

Relacijske potrebe su osnovne i univerzalne potrebe koje kao ljudi imamo u odnosima sa drugima. One često određuju kvalitet odnosa i kako se osećamo u odnosu sa određenom osobom. Dakle, ako su one zadovoljene, osoba je zadovoljna odnosom i oseća se sigurno u njemu. Ako pak nisu, osećaćemo se nesigurno i neispunjeno u određenom odnosu. Intezivnost naših emocija zavisi od toga koliko su naše potrebe zadovoljene. To znači da što su manje, bićemo više frustrirani zbog stvari koje su vezane za određeni odnos. Što su više zadovoljene, bićemo srećniji u tom odnosu.

 


Autori Erskine, Moursund i Trautman su utvrdili da ljudi imaju osam univerzalnih relacijskih potreba. To su:

 

 POTREBA ZA SIGURNOŠĆU

U svakom odnosu tražimo sigurnost odnosno potreban nam je siguran prostor u kom možemo biti to što jesmo. Pored toga, u sigurnom odnosu možemo da pokažemo svoje rane i sa drugom osobom delimo naše brige, strahove, nesigurnosti i tajne. Sve naše nesigurnosti su uvažene i zaštićene, a naše potrebe i mi sami smo prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo. Naše greške su deo nas i samim tim i deo odnosa sa drugim ljudima, ali u sigurnim odnosima, nikada nismo napadnuti i poniženi zbog njih.

 

 

 

POTREBA ZA POŠTOVANJEM, POTVRĐIVANJEM I ZNAČAJU U ODNOSU

Ovde govorimo o nekom obliku validacije. Potrebna nam je potvrda da smo bitni i poštovani od strane druge osobe. To znači da ceni vreme koje provodimo sa njom i sve što radimo za nju i da nas ne uzima zdravo za gotovo.

 

 

 

POTREBA ZA PRIHVATANJEM

Imamo potrebu da nas druga osoba prihvati u svoj život i da smo mi deo njenog života, kao i da je ona deo našeg života. To je kao dete, koje se udaljava od roditelja, da bi istražilo svet oko sebe, iako uvek proverava da li su oni još uvek tu za njega i uvek se vrati roditeljima.

 

 

 

 POTREBA ZA UZAJAMNOSTI

Ovo se odnosi na našu potrebu da se razumemo bez reči. Ona proizilazi iz naše želje da ne moramo baš sve da objašnjavamo, već da su neke stvari jasne, bez objašnjavanja. To se postiže sa osobama koje imaju ista ili slična životna iskustva. Tako će one u određenom trenutku već da znaju kako smo i o čemu razmišljamo, jer su i sami to lično iskusili.

 

 

 

POTREBA ZA SAMODEFINICIJOM

Odnosi se na doživljavanje i izražavanje jedinstvenosti svakog pojedinca. Potrebno nam je da drugi priznaju da smo drugačiji i da se ponekad ne slažemo. Sve ovo je povezano sa individualnošću svakoga od nas, a potrebno nam je da drugi uvažavaju sve naše razlike.

 

 

 

 POTREBA ZA UTICAJEM  NA DRUGU OSOBU

Svi smo imali neko iskustvo, kada smo nešto pitali ili prokomenterisali, a nikakvog odaziva nije bilo sa druge strane. U takvim primerima naša potreba za imati uticaj na drugu osobu nije zadovoljena. Ta potreba se odnosi na mogućnost da utičemo na razmišljanje i ponašanje druge osobe ili da izazovemo određene emocije u njoj.

 

 

 

 POTREBA ZA INICIJATIVOM DRUGE OSOBE

U odnosu, gde smo uvek mi oni koji iniciraju kontakt, ubrzo ćemo postati nezadovoljni. Od drugih nam je potrebno da su isto tako angažovani u odnosu, da nas pozovu, pitaju kako smo ili predlože da nešto radimo zajedno.

 

 

 

 POTREBA ZA ISKAZIVANJEM LJUBAVI

U prijatnom odnosu osećamo toplinu i to da smo cenjeni. Osećamo lubav i privrženost prema drugoj osobi. Ta osećanja želimo i da pokažemo i otuda potreba za iskazivanjem ljubavi.

 

 

Kada su sve navedene potrebe zadovoljene u jednom odnosu, javlja se još potreba za biti voljenim. Imamo potrebu da neko brine za nas. Ova potreba se iskazuje zahvalnošću, otvorenom pokazivanju osećanja i pomaganju drugoj osobi.

 

TEKST: JELENA PEJIĆ

Jelena Pejić je po zanimanju  psiholog i trudi se da psihološke teme predstavi ljudima na što jasniji i uporabniji način. Cilj joj je da promoviše psihologiju kao nauku, koja pomaže ljudima da bolje razumiju sebe i druge, što dovodi do višeg kvaliteta života i ličnog razvoja. Nada se da će čitaocima njeni tekstovi bar malo pomoći u tome