Kada bismo se usudili da čitavu istoriju umetnosti svedemo na jedan novinski članak, moramo odmah razbiti iluziju da će u njemu biti objašnjeno ono što ni najveći antički filozofi nisu uspeli sasvim razumeti. Naposletku, umetnost i nije namenjena da se kroz matematičke formule ili jednačine razume, te nam literatura o njoj može služiti kao priručnik, kao svojevrsni vodič kroz umetnost. Kakvu priču piše istorija umetnosti?
ANTIČKI MIMEZIS
Godina je 600. pre nove ere. Procvat umetnosti, koji je kao kakva epidemija zavladao Grčkom, postaviće principe koje će umetnici generacijama, pa i vekovima slediti. Pa tako, krajem 4. veka pre Hrista, rame uz rame sa delima genija umetnosti, nastaje i prva kritička literatura o slikarstvu i vajarstvu. Mahom su prva pisana dela imala ulogu da teorijski obrazlože i naučno potkrepe delo umetnika. Imali su za cilj da pokažu da umetničko delo nije odraz trenutne inspiracije, već rezultat brižljivog rada. Isto tako, rimski autori pronalaze ideale u klasičnoj Grčkoj umetnosti. Zapaženo je Ciceronovo mišljenje da u umetnosti nema napretka. Tehnika može napredovati, ali ne i umetnost.
KONTRADIKTORNOST SREDNJEG VEKA
Shvatanje umetnosti srednjeg veka, pa samim tim i literature, u suštoj je suprotnosti sa antičkim idejama. Sam Platon govori kako predmet postaje lep samo ukoliko sadrži misao, koja dolazi od božanskog. Beg od prirode ka tumačenju sveta kroz božju zamisao, postaće glavna odlika srednjovekovne epohe. Ova spiritualizacija odvojiće u velikoj meri vizantijsku literaturu o umetnosti od vremena koje je u Italiji pretilo da će svojim dolaskom doneti novu perspektivu stvarnosti.
RENESANSNI IDEAL
Vek 14. u Italiji označio je prekid sa vizantijskim manirom i nagovestio dolazak sasvim nove epohe. Umetnici se vraćaju antičkom mimezisu. Prevazilaze ga shvatanjem o važnosti upoznavanja prirode, a ne samo njenom oponašanju. Humanističkim pogledom na stvarnost, renesansna kultura otvara vrata pokušajima prvih naučnih istraživanja anatomije, ljudskih proporcija, studijama perspektive i ostalo. Beleške Leonadra da Vinčija nesumnjivo su najblistaviji odraz renesansne literature o umetnosti.
Kada dotaknete vodu u reci, ono što ste dotakli je zadnje od onoga što je prošlo, a prvo od onoga što će doći. Tako je i sa sadašnjosti − Leonardo da Vinči
TAKO JE I SA SADAŠNJOSTI
Istorija umetnosti kakvu mi danas poznajemo, razvija se tokom 18. veka, da bi već početkom narednog stoleća dobila titulu samostalne naučne discipline. Arheološka istraživanja otkrivaju zaspale svetove antičkih gradova, zajedno sa njima budi se jedna nova svest o umetnosti. U istraživanjima vodeće mesto zauzimaju Nemačka, Engleska i Francuska. Značajan broj monografskih studija svedoči nam o interesovanju za ličnost umetnika kroz stvaralaštvo, te ta individualnost zamenjuje interesovanje za umetničke pokrete i pravce. Počevši od prošlog veka, tokom godina, delatnost istoričara umetnosti postaje sve razgranatija.
VODE ANTIČKIH IZVORA TEKU U MIRU
Istorija umetnosti beležeći ono što je prošlo, dopušta vodama čiji su izvori negde u antici da mirno teku sve do danas. Čuvajući ih od zaborava, kroz svoju igru reči, na sebe preuzima odgovornost da nam zapravo pokaže umetnost istorije.
TEKST: MILICA TOPALOVIĆ
Milica Topalović, rođena je 2003. godine. Student je druge godine istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Pored pisanja bavi se i fotografijom.