Ivan Ilić, rođen u Beču 4. septembra 1926. godine, bio je filozof, polimata i sveštenik katoličke crkve. Otac mu je bio Hrvat iz Dalmacije, a majka pokatoličena Jevrejka iz Austrije. Ilić je doživeo međunarodnu slavu sedamdesetih godina, kada su njegove radikalne kritike modernih institucija privukle pažnju javnosti.
ILIĆEVA FILOZOFIJA
Iako je Ilić pričao desetinu jezika, između ostalih i maternji srpskohrvatski, njegovi radovi nikada nisu bili prevedeni na naš jezik, što delom objašnjava zašto nikada nije stekao popularnost na prostorima bivše SFRJ. U svojim delima poput Deschooling Society i In the Vineyard of the Text, Ivan piše o destruktivnoj moći koju moderne institucije imaju nad društvom i pojedincem.
Moderne institucije stvaraju potrebe brže nego što ih zadovoljavaju i u procesu pokušavanja da zadovolje potrebe koje stvaraju, uništavaju prirodu i planetu Zemlju, pisao je Ivan.
ŠKOLA I ELEKTRONSKO DOBA
Za njega je škola bila ništa drugo do PR agencija koja postoji da bi pojedinca ubedila da je društvo ispravno baš onakvo kakvo jeste. U drugim radovima, Ilić se obazire na štetne posledice elektronskog doba, navodeći da ljudi prikovani za elektronske uređaje postaju narcisoidni, impotentni, indolentni i apolitički nastrojeni.
Politički proces se gubi, jer ljudi gube mogućnost da vode računa sami o sebi i zahtevaju da njima neko drugi vlada.
ROBOVI KONZUMERISTIČKOG DRUŠTVA
Ilić skreće pažnju na to da u konzumerističkom društvu postoje dve vrste robova: zarobljenici zavisnosti i zarobljenici zavisti.
Ne znam ni za jedno industrijalističko društvo u kome su žene ekonomski ravne muškarcima. Od svega što ekonomija meri, žene uvek dobijaju manje.
PRIJATELJSTVO
U svojim kasnijim esejima, pisao je o prijateljstvu i skromnosti. Iliću je prijateljstvo značilo više nego išta drugo na svetu. Poznato je da nije imao dom, već se oslanjao na gostoprimstvo svojih prijatelja, koje je imao svuda po svetu. Putovao je sa torbom ili dve i odbijao da plaća zdravstveno osiguranje. Sav novac koji bi mu ostao na kraju meseca, donirao je u humanitarne svrhe.
Gostoprimstvo je jedini lek protiv nadmenitosti koju pojedinac dobija formalnom edukacijom, govorio je Ivan, put ka istini i saznanju može se otvoriti samo zajedničkim poverenjem, koje potom cveta u dugo, posvećeno prijateljstvo.
CRKVA NIJE INSTITUCIJA
Ilić se pod pritiskom Vatikana, povukao iz svešteničkog života. Razlog jesu njegove kritike crkve kao institucije. Ivan je kritikovao korupciju prisutnu u crkvi, od srednjeg veka, sve do modernog doba. Obazirao se na to da milosrđe pojedinca ne treba da zavisi od crkvene institucije i da crkva, kao takva, uopšte ne bi ni trebalo da bude institucija. Nakon što se povukao iz svešteništva, nikada više nije progovorio na ovu temu.
SMRT
Ilić je umro u Bremenu u Nemačkoj, 2. decembra 2002. godine. Bio je neženja bez dece. Poslednjih dvadeset godina svog života, patio je od nepoznate izrasline na licu. Odbijao je da se izleči. Na pitanje zašto, jednostavno je odgovorio: Ja pratim golog Hrista.
U jednim od svojih poslednjih javnih izlaganja, rekao je: Da, mi oboljevamo, bolujemo, umiremo. Ali se i nadamo, smejemo i slavimo. Pronalazimo radost u brizi prema bližnjima, a često se oporavimo i iscelimo na mnogo načina. Ali ne treba da težimo izravnjavanju ljudskog iskustva. Pozivam vas sve da skrenete misli i brige sa zdravlja i zdravstva i da se posvetite lepoti življenja, a sada, sa jednakom važnosti, i lepoti patnje, lepoti umiranja.
TEKST: MARINA MILENTIJEVIĆ
Marina Milentijević je student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu.