„Ime ruže“ – Umberto Eko

„Ime ruže“ – Umberto Eko

Umberto Eko, italijanski pisac,  jedan je od najznačajnijih dragocenosti italijanske, ali i svetske književnosti. Dostigao je sam vrh popularnosti romanom „Ime ruže“, koji je objavljen  1980. godine.


 

O ROMANU

Pre analize koja se tiče višedimenzionalnosti njegove strukture, neophodno je reći nešto o samom romanu u celini. Kako bismo sproveli detaljnu analizu dela, moramo odrediti vreme u koje je radnja  smeštena. Eko u svom rukopisu govori kako se radi o davnoj 1327. godini. Lokacija nije jasno određena, ali se pretpostavlja da se radi o prostoru između dve regije u Italiji – Pijemonta i Ligurije i Francuske.

 

 

Što se tiče žanra kojem roman pripada, brzo možemo zaključiti da se tu javlja još jedna misterija. Teško je ovakvo delo svrstati u samo jednu grupu, s obzirom na to da obuhvata različite teme i predmete. Zračak misterije oseti se  i u samom naslovu  – Ime ruže. Zašto baš taj naslov? Šta nam on govori? Zbog čega se Umberto Eko opredelio za njega? Tumačenja i teorije su individualne, ali ovo je ono što govori autor:

„Ideja o naslovu Ime ruže pala mi je slučajno i dopao mi se zbog toga
da je ruža simbolična figura, toliko mnogostruka da je na kraju nema
skoro da nema smisla: mistična ruža, i ruža koja živi kroz šta
žive i druge ruže, rat dve ruže, jedna ruža je jedna ruža i jedna ruža
je jedna ruža, a rozenkrojceri, hvala vam za divne ruže, svežu ružu i
mirisna. […] Naslov mora da meša ideje, a ne da ih spaja.“

 

 

 

ROMAN ISPRIČAN U DEVET REČENICA

Englez, Vilijam od Baskervila, stiže u opatiju koja se nalazi negde u Alpima. Ona je bila središte jednog zločina. Sa sobom dovodi i Adsa od Melka, svog pomoćnika. Na prvi pogled, ubistvo minijaturiste ima veze sa njegovim homoseksualnim vezama sa nekim monasima. Vilijam kasnije shvata, da je motiv za ubistvo mnogo veći i da opatija krije tajne koje se čuvaju vekovima. Jedna od tih tajni je i biblioteka,  kojoj pristup imaju samo tri osobe: bibliotekar, njegov pomoćnik i sam opat.

 

 

Posao mu otežavaju papska i careva delegacija, koje treba da se sastanu u opatiji, gde će razgovarati o tome da li je Isus bio siromašan i o tome da li franjevci imaju pravo da se odriču ovozemaljskih dobara. U međuvremenu, ubistva u opatiji će biti vršena hronološkim redom, onako kako Jovanovo Otkrovenje predviđa dolazak Antihrista. Vilijam i Adso ulaze u trag jednoj staroj, jeretičkoj knjizi, koju ubica želi da sakrije od monaha. Vilijam na kraju, kada opatija nestaje u požaru, otkriva ubicu.

 

 

 

TRI U JEDAN

Osvrćući se na najstariju podelu književnih rodova, za ovaj roman se može reći da pripada epici u prozi, ali veliki broj dijaloga i unutrašnjih monologa ga takođe svrstavaju u dramu. Kroz celo delo  prožima se istorija, religija, istraga zločina. Ako sve ovo uzmemo u obzir, ovaj roman možemo posmatrati kao kriminalistički, religijski i ideološki.

 

 

 

KRIMINALISTIČKI ROMAN

Od navedenih žanrova romana u koje može da spada „Ime ruže“, najistaknutiji su definitivno segmenti kriminalističkog romana, budući da se kroz isti pominju ubistva, kao i njihovo rešavanje. Čitajući roman, čitalac ga poistovecuje sa  jednim od onih romana o Šerloku Holmsu.

 

 

 

RELIGIJSKI ROMAN

S obzirom da je mesto zbivanja radnje ovog romana  opatija, možemo zaključiti da je još jedna od mnogobrojnih tematika religija. Naravno, radi se o religijskom aspektu koji je vezan za taj period Srednjeg veka, za XIV vek.

 

 

 

IDEOLOŠKI ROMAN

U uvodnom delu romana, pomenute su klasifikacije romana, a jedna od njih je i klasifikaciji romana u ideološkom smislu. Sam termin odnosi se na verovanja i stavove određene verske, političke ili filozofske grupe, koja teži ka tome da deluje shodno uverenjima. Ideologije koje je Eko uneo u strukturu ovog romana  vezane su za religiju, državu, kao i filozofiju.

 

 

 

BEZVREMENSKI ROMAN

Ekov roman zapravo je filozofsko-religiozno-kriminološki roman napetog zapleta, koji u isto vreme spada u istorijsku hroniku. Ovaj roman predstavlja primer pomirenja visoke i masovne umetnosti u postmodernizmu. Posmatrajući filozofski aspekt romana, čitaocu dela je omogućeno da se okrene sebi, ali i uživa u detektivskim zapletima. Roman „Ime ruže“ vredi pročitati više puta. Iako prikazuje srednji vek, koji nimalo nije bio blag i divan, Ekov roman je bezvremenski.

 

 

TEKST: ANDRIJANA POPOVIĆ

Andrijana Popović je studentkinja novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu. Ljubitelj je psihologije, umetnosti i muzike.