Kritika čistog uma – Imanuel Kant

Kritika čistog uma – Imanuel Kant

Imanuel Kant jedno je od prvih imena koje padnu na pamet kada pomislimo na zapadnjačku filozofiju. Smatra se jednim od začetnika moderne filozofije i tvorac je pravca nemačkog klasičnog idealizma. U svojim najpoznatijim delima, među kojima je i ,,Kritika čistog uma’’, postavio je tri osnovna filozofska pitanja – Šta mogu da znam? Šta treba da činim? Čemu mogu da se nadam?


 

Imanuel Kant rođen je 1724. godine, u Keingzbergu u istočnoj Pruskoj. ,,Kritika čistog uma objavljena je 1781. godine. Od tada, sve do danas, ostala je jedno od najzapaženijih, najcitiranijih i najčitanijih filozofskih dela u istoriji.

 

 

 

KONTRAVERZA

Ovo delo je produkt nekih deset godina razmišljanja, mada ga je Kant objavio nerado, nakon mnogo odlaganja. Iako je bio uveren u istinitost doktrine svoje kritike, Kant je imao sumnju da će je kritičari i čitaoci pogrešno shvatiti. Bio je u pravu. Nakon šest godina je odlučio da objavi drugu verziju prve kritike, što je stvorilo još više kontraverze među čitaocima. Idealisti su preferirali prvo, a realisti drugo izdanje.

 

 

Ruku na srce, jedna stvar oko koje obe grupe mogu da se slože, jeste da je delo izuzetno teško za čitanje, kompleksno u opisima i toliko teško za razumeti da se graniči sa nejasnim.

 

 

 

KRITIKA

,,Kritika čistog uma’’ drugačije je poznata kao ,,Prva kritika’’. Ona nastoji da definiše i odredi domete i granice metafizike. Metafizika je filozofska grana koja razmatra, istražuje i ispituje fundamentalnu prirodu realnosti. Kant razgraničava dve ključne razlike. Razlike između apriornog i aposteriornog i između analitičkog i sintetičkog suda. Aposteriorno znanje je ono koje stičemo kroz iskustvo, a apriorno znanje postoji nezavisno od iskustva, univerzalno je, poput našeg znanja matematike.

 

 

,,Kritika čistog uma’’ jeste kritika pretenzija čistog teorijskog razuma da postigne metafizičke istine izvan okvira primenjenog, teorijskog razuma. Zaključak kritike je da se čisti teorijski razum mora obuzdati. Razlog toga je što proizvodi zbunjujuće argumente kada se upotrebi van sopstvene sfere. Kant stvara sintezu između racionalističke i empirističke tradicije. On poriče ideju da je um samo prijemnik stimulusa i tvrdi da um jednako prima i pruža informacije.

 

 

Znanje nije nešto što jednostavno postoji u spoljašnjem svetu, već je znanje nešto što um stvara. Ono što razlikuje Kanta od njegovih prethodnika, jeste njegova tvrdnja da čisti razum može da razazna oblik, ali ne i sadržaj stvarnosti. Racionalisti poput Dekarta i Spinoze, spekulisali su o prirodi, Bogu, prostoru i vremenu. Njihovo mišljenje vodi se time, da čisti razum ima mogućnost i pravo da pronađe zadovoljavajuće odgovore na ova pitanja.

 

 

 

NOVI HORIZONT METAFIZIKE

,,Kritika čistog uma’’ otvara novi horizont metafizike. On se nalazi između racionalizma koji tvrdi da sve zna i empirizma koji prkosi razumu da bi mogao da se osloni isključivo na lično iskustvo. Kant je ponosno tvrdio da je ovim delom izvršio kopernikansku revoluciju u filozofiji. To je objasnio sledećim poređenjem.

 

 

Kopernik je objasnio prividna kretanja zvezda, delimično ih pripisujući kretanju posmatrača. S druge strane, na taj način je i Kant objasnio primenu apriornih principa uma na objekte. On je ukazao na to da su objekti u skladu sa umom. Um nije taj koji se prilagođava stvarima, već se stvari prilagođavaju umu.

 

 

TEKST: MARINA MILENTIJEVIĆ

Marina Milentijević je student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu.