Krsta Cicvarić – otac srpskih tabloida

Krsta Cicvarić – otac srpskih tabloida

Aktivista i novinar, anarhista i antisemit, urednik problematičnih tabloida zbog kojih je streljan bez suđenja – Krsta Cicvarić. Neosporivo je ostavio značajan trag na našoj štampi, a ipak, o njemu zna malo ko. Kakvav lik i delo stoje iza ove kompleksne i kontraverzne figure i šta znači izraz ,,cicvarićevsko novinarstvo’’?

 


POČECI

Rođen u Nikojevićima kod Zlatibora, 14. septembra 1875. godine, Krsta već u osnovnoj školi objavljuje svoj prvi rad u lokalnim novinama. Dalje obrazovanje nastavlja u gimnaziji u Užicu, gde kroz mnoge obračune sa profesorima i đacima kreće da ispoljava svoj buntovni karakter. Tada je i poprimio svoje početne ideološke afinitete. U sukobu sa profesorom Nastasom Petrovićem, inače radikalom, žigosan kao antihrist zbog svojih ateističkih ideja.

 

 

Ubrzo nakon toga, izbačen je iz Užičke Gimnazije, nakon čega se zaputio u Beograd da nastavi školovanje u kome i nije previše uživao. Oni koji su ga poznavali tvrde da je Krsta bio izuzetno inteligentan, ali sputan svojim buntovnim karakterom zbog koga nikad nije uspeo da stekne visoko akademsko obrazovanje.

 

 

Kao vojnik u Prvom svetskom ratu, bio je tri godine u austrougarskom zatočeništvu, a nakon rata postaje problematični novinar, koji će uvođenjem tabloida na naše prostore zauvek promeniti domaću štampu.

 

 

KARIJERA, BUNT, SKANDALI

,,Mi u državi vidimo najreakcionarniju i naodvratniju društvenu ustanovu kakva je ikad postojala, zato svaku vezu s državom smatramo za najveći zločin prema narodu i u tome vidim najveću opasnost po poredak socijalizma i otpočinuvši novu borbu za socijalističke ideje, mi nećemo nikakve kompromise s državom.

 

Mi ne tražimo da s buržoazijom delimo vlast, mi ne tražimo od nje ništa, mi joj ne nudimo ništa! Socijalizam ne sme zauzimati prema državi položaj lojalne opozicije, već se mora s njome boriti na život i smrt. Zato ćemo voditi protiv države nepomirljivu borbu, služeći se svim dopuštenim i nedopuštenim sredstvima!’’  – napisao je Krsta 1907. godine, kao pretnju monarhističkoj vlasti, koja ga je zauzvrat proterala u požarevačku tamnicu.

 

 

Izlazi godinu dana kasnije i analizira komunističku literaturu, deli različite teorije socijalizma na ,,slobodne’’ i ,,birokratske’’, a potom postaje direktor listova Straži i Novo Vreme na po godinu dana. Kao uvodničar i polemičar, kasnije i direktor Beogradskog dnevnika, postaje trn u oku celokupne države i naš prvi tabloidni novinar.

 

 

 

CICVARIĆEVO NOVINARSTVO

Krsta piše pristrasno, bezobzirno i bezobrazno, provocira i pljuje po svojim ideološkim neprijateljima koji su mahom bili radikali. Satiričnim tekstovima ismeva Nikolu Pašića na samrti, poredi ga sa Mehmedom Sokolovićem i zbija šale na račun nekrofilije.

 

 

O ženi Stojana Petrovića piše da je preljubnica, te da ,,orgija sa austrijskim oficirima u svojoj kući’’, Ljubu Davidovića naziva ,,državnim pastuvom’’, a Svetozara Pribićevića optužuje za pedofiliju, tvrdeći da je tokom svoje profesorske karijere ,,deflorisao tri devojčice’’. Nije zaobišao ni kralja Aleksandra. Ciničnim tonom toplo preporučio da proba da reši svoje državne probleme ugledom na italijanski fažizam.

 

 

U kontraverznim publikacijama o Romima, tvrdi da mu ne smetaju domaći Romi, već samo mađarski, poput Momčila Ivanića, jer oni ,,imaju svoje naročito mađarsko, anti-srpsko vaspitanje’’. Po ovom naizgled neumesnom i neetičkom načinu rada, proglašen je za najnemoralnijeg predstavnika javne reči, pa se tako u novinarskim krugovima koristi termin ,,cicvarićevsko novinarstvo’’ kao opis beskrupuloznih i neprofesionalnih novinara.

 

 

SMRT, NASLEĐE I POSTHUMNA DEMONIZACIJA

Krsti se za života zameralo mnogo toga, ali nakon smrti zaista postaje jedna od najomraženijih ličnosti u novonastaloj SFRJ. U Borbi ga Radovan Zogović naziva ,,najprljavijim i najnižim novinarskim klevetnikom i ucenjivačem’’. Ono što je najviše doprinelo skrnavljenju njegovog lika, i na samom kraju i smrti, jesu njegove strastvene ideološke lutnje.

 

 

 

NIJE SVE TAKO CRNO – NEKAD JE I ŽUTO

Nakon što je odbacio levu ideologiju, počeo je da simpatiše fašizam i postao veliki zagovornik antisemitizma, te su ga pri oslobođenju Beograda 1944. godine, starog, bolesnog i slepog, partizani streljali bez suđenja. Jedna od poznatijih anegdota o njegovim čudnim novinarskim praksama, jeste da nikada nije kročio u štampariju, već je preko telefona diktirao sve svoje tekstove. Ipak, nije sve tako crno – nekad je i žuto.

 

 

Krsta, bez obzira na masovnu mržnju i demonizaciju, drži titulu oca tabloida, nekrunisanog kralja žute štampe. U njegovim radovima jasno vidimo početke savremenog domaćeg tabloida, a ako izuzmemo ideološke afinitete i inteligentnog novinara sa ogromnim talentom za pisanje. Iako su oni koji se danas bave njegovim zanatom malo manje naklonjeni filozofskim temama i političkim lutnjama, u načinu rada se jasno vidi da gaze putem koji je Krsta pokrčio.

 

 

 

NEKRUNISANI KRALJ

Pritom, koji još novinar sa naših prostora može da se pohvali time da ga je sam Vinston Čerčil svrstao u vrh evropskog novinarstva? Skandalozan i afektivan, grub i neprofesionalan, protivrečan, ali hrabar, revolucionirao je srpsko novinarstvo i uveo potpuno novi, a danas i masama omiljeni žanr istog – tabloid.

 

 

TEKST: MARINA MILENTIJEVIĆ

Marina Milentijević je student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu.