Šta podrazumeva efekat Purkinje?

Šta podrazumeva efekat Purkinje?

Efekat Purkinje se često naziva i Purkinjeov pomak, koji zapravo predstavlja tendenciju da se vrh oka pomeri ka plavom kraju sa dosta boja pri niskim nivoima osvetljenja kao deo adaptacije na tamu.

 


 

O EFEKTU

Ovaj efekat dobio je ime po češkom anatomu Janu Evangelisti Purkinje. Samim tim zbog ovog efekta javlja se i posledica toga da na primer crvena boja može da izgleda tamnije u odnosu na druge boje zavisno od toga kako se nivo svetlosti smanjuje.

 

KONTRAST BOJA

Za ovaj efekat je tipično da se javlja kod ljudi i da se opisuje iz perspektive ljudskog oka, ali takođe postoje i neka istraživanja gde je utvrđeno da ovakav efekat imaju i životinje.  Efekat uvodi i razliku u kontrastu boja pod različitim nivoima osvetljenja. Ovako na primer na jakoj sunčevoj svetlosti cveće koje ima jake boje, poput crvene, žute, zelene ili narandžaste u sumrak je kontrast obrnut gde svaka od ovih boja poprima tamnije tonove.

 

 

KAKO FUNKCIONIŠE EFEKAT?

Purkinjeov efekat se javlja na prelazu između primarne upotrebe fotopičnog (baziranog na stošcu) i skotopskog (baziranog na štapiću) sistema odnosno u mezopskom stanju: a to znači da kako intenzitet slabi, štapići preuzimaju , a pre nego što se boja potpuno ne izgubi pomiče se prema najvišoj osetljivosti štapova.

 

 

Crvena svetla se kod ovog efekta koriste i u istraživačkim okruženjima. Mnoge životinje kao što su na primer pacovi i miševi koji imaju izuzetno ograničen fotopični vid,  imaju mnogo manje fotoreceptora. Životinje ne percipiraju crvena svetla već doživljavaju mrak i orijentišu se na osnovu tih tamnijih boja.

 

 

HALUCINACIJE

Jan Purkinje je ovakvim efektom uspeo da izazove halucinaciju, jer je najpre zatvorio oči, a potom okrenuo lice ka suncu i kad bi najzad pomerio ruke napred nazad ispred svojih zatvorenih očiju nakon samo nekoliko minuta je primetio različite figure i slike koje su postajale isprepletane . Ova simulacija je povezana sa moždanom korom jer ćelije počinju da pucaju u nepredvidivim rafalima što dovodi i do percepcije imaginarnih slika.

 

 

O PURKINJU

Purkinje je najpoznatiji po otkriću velikih nervnih ćelija sa mnogim granastim nastavcima koji se zapravo nalaze u kori velikog mozga i vlaknastom tkivu koje sprovodi stimulus duž unutrašnjih zidova komora do svih delova srca. Od vremena kada je živeo i radio Purkinje deli nas dosta godina, ali to je period u kome je savremena medicina prodrla veoma duboko u razumevanje i proučavanje bioloških struktura i procesa. Purkinje je otkrio svoj efekat koji je nazvao i po sebi, a koji se smatra i jednim od ključnih faktora i koraka u rađanju eksperimentalne psihologije.

 

 

TEKST: EMILIJA STOJMENOVIĆ

Emilija Stojmenović je studentkinja Novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu, a rodom je iz Vranja. U slobodno vreme voli da čita knjige, piše pesme i obožava prirodu.