Perfekcionizam i samokriticizam

Perfekcionizam i samokriticizam

Perfekcionizam predstavlja nerealističnu težnju osobe da bude savršena u svemu što radi. U njegovoj osnovi je iracionalan zahtev prema sebi da budemo savršeni. Prema rečima psihologa, ovo spada u anksiozne probleme. Perfekcionisti retko ili uopšte ne pohvale sebe nakon nekog završenog zadatka ili postignutog uspeha, već se vode parolom da uvek može bolje.

 


 

Osnova perfekcionizma je nesigurnost u sebe, predstavljanje sebe na negativan način i osećanje manje vrednosti. Često ove osobe smatraju da niko bolje od njih ne može uraditi neki zadatak ili posao, pa nisu baš dobar izbor za timski rad, a i sami se odlučuju pre svega za individualan rad. Oni u većini slučajeva nisu ni svesni koliko utroše energije da bi uradili neki posao samostalno, dok u isto vreme brinu o svakom najsitnijem detalju i osećaju anksioznost celim tim putem.

 

 

VISOKI STANDARDI

Perfekcionisti imaju previsoke standarde koje postavljaju sebi i to može datirati čak iz školskog perioda. Tada smo bili opterećeni ocenama i prosekom, i sve je moralo biti perfektno. Pitanje je vremena kada će nam ti standardi postati težak ruksak koji teglimo, a sam proces neizdrživ. Trudićemo se da u tom momentu u svoje vreme ulažemo sve više žrtve i stresa.

 

 

OBRAZAC SAMOKRITIKE

Svaki put kada nam se desi da ne ispunimo standard to će biti prilika da sebe pošteno iskritikujemo. Ponavljanjem ovog obrasca samokritike može doći do lošeg uticaja na mentalno i fizičko zdravlje. Standardi jednog perfekcioniste su uvek isti – najbolji, najviši, najistaknutiji. U realnosti je život koji će nas u nekim situacijama iznenaditi. Važno je da znamo da je nemoguće da kontrolišemo baš sve što se događa oko nas i da na sve odgovorimo savršeno. Stvarnost nam nudi i uspone i padove, i u redu je kada se preispitujemo, zastanemo na neko vreme i zapitamo se šta to sve od sebe očekujemo.

 

 

 

KAKO DA PREPOZNAMO NEREALISTIČNE ZAHTEVE PREMA SEBI

Preterano smo strogi prema sebi i ne dozvoljavamo grešku.
Kad nam se desi uspeh, ne pohvalimo sebe i ne osećamo radost, zadovoljstvo i sreću.
Detaljišemo, proveravamo i analiziramo – sve sitnice.
Merimo ličnu vrednost kroz životno postignuće.

 

 

SAMOKRITICIZAM

Sada kada znamo da prepoznamo znakove potencijalne postojanosti perfekcionizma, hajde da saznamo kako da prevaziđemo taj visoki samokriticizam. Samokriticizam može biti uslovljen usađenim programom od roditelja ili nekim greškama iz naše prošlosti zbog kojih nemamo dovoljno samopouzdanja. U prvom slučaju, mi smo odrastali sa uverenjima da nismo dovoljno dobri i da se greške ne tolerišu. Kao posledicu dobijamo da nismo u mogućnosti da prihvatimo uspeh i imamo strah od promene. U drugom slučaju, naša iskustva iz prošlosti zbog kojih sebe krivimo postaju blokade da živimo život kakav želimo.

 

 

Iako nekada samokriticizam može biti umeren i motivišuć, u ovakvim slučajevima je blokirajuć. Važno je pitanje mere i granice do kojih seže naš perfekcionizam i samokriticizam, jer oni ne moraju uvek biti loši. Kada nas blokiraju, ne inspirišu i ne teraju na progres, tada su destruktivni odnosno autodestruktivni. Takođe, odnos prema sebi nas može blokirati da napredujemo, a mi postajemo neodlučni.

 

 

 

SVESNOST I RAD NA SEBI

Svesnost o samokriticizmu i težnji da budemo savršeni je već skoro pola puta do njihovog rešenja. Tako ukorenjene obrasce menjamo deo po deo, a ukoliko sami odlučimo da izmenimo naše načine funkcionisanja, sve je i te kako izvodljivo i moguće. Na tom putu, treba da učimo i otkrivamo ljubav prema sebi i razvijamo samopouzdanje. Po rečima psihoterapeutkinje Ksenije Mijatović, samopouzdanje je dinamička kategorija, ono se menja i ako ga nekada izgubimo možemo raditi na tome da ga vratimo.

 

 

LJUDSKI JE GREŠITI

Upravo nas nepravilno shvatanje grešaka udaljava od samopouzdanja. Zbog grešaka mi preispitujemo sopstvenu adekvatnost za donošenje odluka i životnih izbora. Greške su lekcije, ako ih tako posmatramo i ako ih tako prihvatimo. Neizmerno je važno zapamtiti da smo na kraju i na početku svakog dana ljudi i da je potpuno u redu da donosimo odluke u kojima smo loše procenili situaciju. Odluka koju smo doneli u određenoj situaciji je zasnovana na mnogim okolnostima koje su nas na nju navele i u tom momentu smo odlučili onako kako je bilo najbolje za nas.

 

 

SOPSTVENI IZBOR

Prošlost nas ne definiše, jer uvek imamo mogućnost menjanja puta u ovom sadašnjem trenutku. Budućnost gradimo u sadašnjosti i nikada ne možemo da se vratimo u prošlost i budemo u istoj situaciji. To šta odlučimo da radimo sa datom situacijom je samo naš izbor. Možemo se odlučiti da ona bude prepreka ili lekcija i vetar u leđa. Kontrola je u našim rukama, jer ta situacija je prošla i više se nikada neće ponoviti, a naša reakcija i delanje su ono što nam ostaje i kreira dalja ponašanja i buduća osećanja. Zar to nije oslobađajuće?

 

 

 

TEKST: JELENA VUKOMANOVIĆ

Jelena Vukomanović je student četvrte godine sociologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i vršnjački edukator u projektu Mind The Mind, o mentalnom zdravlju. Zaljubljenik je u knjige, prirodu, pomaganje ljudima, zagrljaje i rok muziku. Najveći cilj joj je da nakon fakulteta upiše edukaciju za psihoterapeuta i da uživa u tom pozivu celog svog života.