Čudesno je zastrašujuć jedini objavljeni roman Oskara Vajlda . Zabrinjavajuća, stilski bajna, preispitujuća i doista čudesna priča.
Poznato je da su za istim stolom nastali i Šerlok Holms i Dorijan Grej. Jedan je svakako popularniji, ali ovaj drugi roman nudi nešto potpuno drugačije. U pitanju su svakako dva potpuno drugačija motiva za razmišljanje. Artur Konan Dojl stvara zagonetku i od nas se očekuje da je rešimo zajedno sa Šerlokom, dok Oskar Vajld ipak bira da nam samo preda četkicu kojom mi oslikavamo naš portret na osnovu viđenog i pročitanog.
Dorijan Grej je ona klasična sveprisutna divlja strana. Potraga za iživljavanjem i življenjem, strah od propuštanja, neobuzdanost i nemarnost. Tako negovan lik dolazi u susret sa najrazvijenijim oblikom hedonizma i u potpunosti ga prihvata, bivajući oduševljen onim što je takav život napravio od lorda Henrija. Lord Henri je zapravo jedna od najboljih kritika onog dela viktorijanskog društva s kraja veka koje je smetalo Vajldu. Zanimljivo je uočiti brojne paralele sa Hamletom, a dve ističu i likovi iz dela. Lord Henri i sam poredi Sibil i Ofeliju, kao i njenog brata Džejmsa sa Laertom. Svakako, postpuci tih likova su u potpunosti skladni sa onime što bi likovi iz Hamleta verovatno bili u savremenom svetu.
PIRAMIDA GREHOVA
Interesantna je i piramida grehova i njihovo rangiranje. To interesuje i Dorijana. Jedan od razloga zašto uživa u svakom zadovoljstvu i dopušta sebi svaki greh je da bi video posledice koje ta akcija ima na njegov portret. Zadovoljstvo se pomalo i gubi, ali neophodno je da vidi kako to utiče na njega. Baš zbog toga nije u prilici da se kaje zbog svoje želje sve do samog kraja. Dorijan portret čuva sakrivenim, znajući da samo on sme da ga vidi. U njemu je sve, ne samo sve što je on radio, nego i sve što on zapravo jeste, a to je postalo doista prljavo.
IZBOR KOJI U SEBI NOSI SAMOSPOZNAJU
Od čitaoca se pre svega očekuje da stavi sebe pred izbor. Da li biste pristali na ono što je Dorijan Grej dobio i zašto? Zapravo, taj izbor Dorijan nije imao i suštinski je nevažan, ali nosi neizmernu težinu kao posledica čitanja, jer u sebi ima svu težinu samospoznaje koja mu treba. Odgovor se menja svaki put kada čitate delo.
Za sam kraj, trebalo bi reći koliko je Bazil u potpunosti ljudski lik. Prepun nesigurnosti i mana, doslovna suprotnost Dorijanu, skroz smrtan i prosečan. Njegovo vanserijsko slikarsko delo ga ne izbacuje iz koloseka. I dalje nastavlja potpuno linearno, i dalje biva sasvim prosečan, stoga i divan lik. Bez njega je Dorijan mnogo manje zabrinjavajuć, ali s obzirom na to da je on tu kao pokazatelj suprotnog, taj kontrast nas tera da budemo potpuno svesni koliko je Grej nisko pao. Dorijan koji u njegovim očima i dalje sija kao na početku. To idealizovanje još više uzdiže Bazila.
Svrha dela je prizemljenje, ali se nekima može činiti kao da postiže suprotan efekat. Lep i čitak roman koji može navesti na samostalnu spoznaju, tešku u svom osnovnom obliku, ali kroz portrete je, izgleda, laka.
TEKST: BOŽIDAR MILOVAC
Božidar Milovac je student Žurnalistike na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Obožava pozorište i šah, a pored toga čita, piše i nema pojma šta radi sa životom. Zna samo da jednog dana želi da objavi po koju knjigu i da nađe neki dobar list, to je valjda dovoljno.