Kažu da smo svi jednaki, i da su se žene izborile za svoja prava, voze, zarađuju, zašto bi se bunile uopšte. Kažu da smo isti u svetu, gde je preko osamdeset posto kapitala u rukama muškaraca. Kažu da smo isti u svetu, gde je logično da muškarac bude direktor, a žena… Sekretarica?
Možda žene brže zaplaču, više se doteruju, možda žene rađaju, odgajaju pa zato brinu, strepe. Možda žene deluju slabije, ali jačina žena meri se potpuno drugačije. Žena nije lepši pol, žena nije slabija polovina, baš kao što i muškarci nisu nužno jači.
Međutim, kada listamo medije, na šta tu nailazimo? Kako nas mediji vide?
Žena u većini slučajeva prikazana je kao seks simbol, preljubnica ili bludnica. Često se ističe da li je neka žena domaćica ili ne, kao da to nužno svaka mora biti, da li se žena deset puta udavala i kako opet ima novog dečka. Zar je to sve što jedna žena za života može da ima i ostvari? Partner, deca ili kuhinja? Grudi, butine i lepo lice?
U radu Zorice Mršević iz 2010. godine istaknuta je razlika o načinu na koji se izveštava o ženama i muškarcima u sprskim medijima. Iako je prošlo bezmalo dvanaest godina, da li primećujemo promene u realnosti?
U pedeset posto tekstova u kojima se pominju žene, govori se o aktuelnim dešavanjima na estradi i zabavi. Dakle, prema medijima žena pripada rubrici za zabavu, često obogaćenoj slikama sa dubokim dekolteima, mini-suknjama i svemu što krasi džetset. Za pohvalu i veliku zahvalnost, ne medijima već srpskim sportistkinjama, jesu svi sportski uspesi zbog kojih su žene posle zabave najčešće pominjane u sportskim rubrikama i emisijama. Naravno, i u tim rubrikama distribuiraju se sadržaji gde su žene, ništa više do supruge i devojke nekog sportiste.
Kako su ozbiljniji mediji skloni ka poštovanju etičkih kodeksa i novinarskih principa, razlika između vidljivosti muškaraca i žena znatno je drugačija i smanjena. U ozbiljnim medijima istražuju se brojne dnevnopolitičke vesti u kojima se pominju shvatanja, mišljenja i rezultati žena. Najmanje zastupljene svakako su u delu o ekonomiji, jer kao što je pomenuto kapital je rezervisan za muškarce.
Mediji jesu podigli svest kada je izveštavanje o rodnoj ravmopravnosti u pitanju, o nasilju među polovima, tako da je postala svakodnevnica da se piše o brojnim ženama koje su bile žrtve nasilja. Problem se javlja kada se budi mizigonija i izvesti se na način kojim se opravdava nasilje nad ženom klasičnim ona je kriva i kada je ubijena.
Zahvaljujući brojnim organizacijama, pokretima i regulatornim telima koja se koliko-toliko trude da isprate stanje na srpskoj medijskoj sceni, rodna ravmopravnost u medijima počinje polako da se kontroliše.
Naravno, nemoguće je reći da su samo žene diskriminisane i omalovažavane u medijima. U istraživanju koje je sprovedeno na institutu za rod i medije Ceena Davis analizirano je preko 25 televizijskih programa za decu sa ciljem da se utvrdi na koji način su muškarci predstavljeni kroz programske likove. Nadovezujući se na ovo istraživanje, muškarci su ovako prikazani maltene i u većini drugih televizijskih programa i za odrasle. Agresija je rezervisana za muškarce, nasilje i hladnokrvnost. Kroz likove je prikazano kako muškarci manje prikazuju osećanja, smešno je ako muškarac zaplače, ako uopšte ima osećanja. Muškarci su prikazani kao manje brižni i često kao neuključeni roditelji. Da li je sve to svaki muškarac?
Sredstva za oglašavanje često svesno ili nesvesno pothranjuju dobro poznate stereotipe prikazujući šta je prava žena i pravi muškarac. Žene su nevidljive ili pak vidljive i to nage, sa keceljom ili podlivima ispod oka. Muškarci su u odelima, borbeni i moćni.
Kako bi mediji trebalo da oslikaju jedno društvo, a naše društvo nije baš toliko uskovidno, potrebno je da se promeni štošta. Mediji ne smeju biti hrana mizigoniji i rodnoj neravnopravnosti.
TEKST: MILICA JEVTIĆ
