Stižu nam praznici, svuda oko nas su boje, ali da li smo i mi u boji? Praznična euforija nije za svakog radost. Nekad je tuga, nekad je okolina više crno bela, a nekad su šljokice i lampice bolne.
Ovo je dobar trenutak da se zapitamo kako je to moguće, šta ponekad iza glasnog smejanja stoji i zašto je potpuno opravdano da reagujemo onako kako se osećamo čak i kada svi od nas očekuju drugačije?
IMAMO I SVOJU PROŠLOST KOJA JE PONEKAD TEŽAK TERET
Neke stare rane nam nikada ne zarastaju u potpunosti. Možemo slikovito da pamtimo trenutak kada smo preboljevali prvu ljubav ili možemo večitom tugom da urežemo trenutak kada smo izgubili blisku osobu. Svi prošli udarci ostavljaju trag. Čak i kada o njima ne razmišljamo stalno, oni se nalaze u našem iskustvu. Od svakog se pravi nova bora na licu ili ožiljak na srcu. To je prvi sloj.
IMAMO SVOJU SADAŠNJOST KOJA JE PONEKAD NEPODNOŠLJIVA
Ponekad naiđu dani kada jedva ustanemo iz kreveta. Bezvoljno odemo do kupatila da se umijemo, kamoli da odemo na posao gde nas svako zapitkuje što smo toliko bledi. Ponekad se na taj hroničan pad energije naviknemo, jer ne vidimo drugi izlaz. Kad dođemo kući hteli bismo da svakodnevnica na trenutak uspori, a ona nas ništa i ne pita. Mislimo da živimo, a zapravo preživljavamo. To je drugi sloj.
IMAMO SVOJU BUDUĆNOST KOJA JE PONEKAD ZASTRAŠUJUĆA
Živimo u dobu kada ne možemo da planiramo dugoročno. Toliko je neizvesnosti na svakom koraku i pri svakoj odluci, da se pitamo da li će ikada biti bolje. Kolektivno smo pod stresom i prevelikim pritiskom. Brinemo o zdravlju dok dobijamo otkaz ili drhtimo dok brojimo dane do penzije. To je treći sloj.
Hajde da sada, uz sve ove pomenute i druge slojeve, zamislimo kako je mnogima od nas kojima je zbog njih koža tesna. Potpuno je jasno i očekivano da u tom skučenom prostoru biramo put manjeg otpora: osmeh, ali ne onaj pravi, već usiljeni. Osmehom gradimo odbrambeni zid od okoline koja od nas previše očekuje. Osmehom šaljemo svima poruku da nam je super, iako se u nama slojevi krčkaju. Osmehom govorimo da se osećamo dobro, iako bismo možda naglas plakali. Krajnje je vreme da okrenemo novi list jer:
ŽIVOT NE MORA DA NAM BUDE SAVŠREN, VEĆ UDOBAN
Život čuva najlepše poklone za one koji imaju strpljenja onda kada je najteže. Možda nam je ove godine novogodišnja jelka iritantna, ali čuva priliku da u njoj vidimo lepotu onda kada tu lepotu prepoznamo u sebi. Hajde da ove godine dozvolimo sebi da 00:00 dočekamo u pidžamama ako to želimo, a da šminka i kravate sačekaju red i da ih ugostimo tek kada dođe naše vreme.
Do tada osluškujmo sebe, ali i druge. Pitajmo ih kako su…ali stvarno.
TEKST: MARIJA SAVIĆ
Marija Savić, master kliničke psihologije, ali pre svega empatična i ranjiva osoba. Kroz svoje tekstove podseća da smo svi takvi, da imamo potpuno pravo da budemo loše i da se koprcamo. Zaljubljena je u psihopatologiju i aktivno se bavi kreiranjem sadržaja za mreže. Otvoreno govori o svom iskustvu sa psihološkim poteškoćama i ostaje verna velikom broju pratilaca kojima je velika motivacija.
