U prethodnom članku na temu psihopatologije i kreativnosti ukazali smo na povezanost određenih tipova patologije sa pojedinim vidovima stvaralaštva. Šizotipalni poremećaji su se pokazali kao ”pogodni” za naučno-istraživačku kreativnost i stvaralaštvo postmoderne, dok su afektivni poremećaji ”potpomagali” stvaraocu da dođe do široke publike. Ovakvo stanje stvari nas je ostavilo sa pitanjima, od kojih je možda najvažnije, da li stvaralac ne bi trebalo da se leči kako bi zadržao svoje kreativne sposobnosti?
”Pokušavajući da se spasem, započeo sam analizu kod Rudolfa Louenstna, odličnog terapeuta frojdovske škole, ali, na kraju, nikako nisam mogao da rizikujem da izgubim svoje stvaralaštvo, kao ni vlastitu autonomiju, ma kako ona destruktivna bila”, zabeležio je svoju strepnju dramaturg Artur Miler.
Ispitivajući razmišljanja i emocionalne procese kreativnih osoba, psihijatar Albert Rotenberg je na eksperimentalan način ispitivao ovu strepnju. Nijedan od njegovih kreativnih ispitanika nije pokazao poteškoće pri stvaranju kao posledicu psihoterapije. Pored toga, pregledom biografija nije pronađen nijedan slučaj ometanja stvaranja terapijom, dok su zabeležene mnoge koristi, od kojih je najupadljivije otklanjanje stvaralačke blokade.
Psihoanalitičko tumačenje ovog efekta, pretpostavlja da tokom stvaranja dela dolazi do upliva nesvesnih sadržaja stvaraoca koji često mogu izazivati anksioznost (potisnute traume, nerazrešeni konflikti). Kao odbrana od anskioznosti, aktiviraju se raznorazni mehanizmi odbrane, među koje se svrstava i stvaralačka blokada. Ukoliko je tenzija usled stvaranja na osnovu nesvesnih sadržaja prevelika, stvaranje će se obustaviti. S obzirom na to da terapijski proces podrazumeva razradu nesvesnih materijala i umanjenje anksioznosti, on često može pomoći stvaraocima pri završavanju njihovih dela, otklanjanjem blokade. Međutim, ukoliko psihoterpaija ne ometa kreativne procese (već ih čak i podstiče), onda bi bilo logično pretpostaviti da su kreativni procesi različiti od patoloških. Odakle onda toliko nalaza koji ukazuju na poveznost psihopatologije i kreativnosti?
Jedno od mogućih objašnjenja je da su dve sličnosti, jedna na biografskom, a druga na nivou misaonih procesa, dovele do pogrešnog povezivanja ova dva suštinski odvojena pojma. Naime, porodice iz kojih potiču kreativne individue pokazuju veliku sličnost sa prorodicama iz kojih se razvijaju psihopatologije. U oba tipa porodice su prisutni neobični načini mišljenja, kao i priličan jaz između onoga što članovi porodice kažu da osećaju i onoga što zapravo osećaju. Okruženo pomešanim signalima, dete postaje izuzetno osetljivo na neizrečene poruke, što mu može omogućiti uvide i ideje za stvaralaštvo, ali ga može učiniti i podložnim različitim patologijama.
U obe porodice se javlja neki vid psihopatologije kod roditelja, sa razlikom što je kod kreativnih osoba gotovo uvek bar jedan roditelj psihički prilično zdrav. Uz to, u porodicama kreativnih, bar jedan od roditelja je prethodno pokazivao interesovanje za oblast u kojoj se stvaralac kasnije ostvario. Kojim god da je se zanimanjem roditelj bavio, bar je sa strane vodio dnevnik, pisao priče, bio zainteresovan za naučne teorije ili nešto slično. Tako je Mocartov otac bio muzičar, Pikasov nastavnik likovnog, a Ajnštajnov pretežno neuspeli elektrohemičar.
MISAONI PROCESI KOD KREATIVACA
Što se misaonih procesa tiče, kreativni ljudi i oboleli od psihopatologije pokazuju jednu značajnu sličnost- objedinjuju kontradiktornosti. Primer kontradiktornosti kao inspiracije se uočava i kod Ričarda Vilbura, dobitnika Pulicerove nagrade, koji se šetajući plažom zainteresovao za kamenje na pesku. Na dodir mu se učinilo sličnim kao dodir ljudske kože, ali istovremeno teškim i tvrdim – kao opasno oružje. Ideja da kamen može biti i koža i oružje je dovela do toka misli o seksu i nasilju u svetu, rezultirajući pesmom.
Slično ovome, kod šizofrenih individua se uočava razmišljanje u kontradiktornostima (Doktore, ja sam čovek kao i Vi, samo što nisam čovek). Sržna razlika između ova dva naizgled slična razmišljanja, je u tome što kreativni ljudi namerno i svesno razmišljaju u kontradiktornostima, sa ciljem stvaranja dela ili poboljšanja okruženja, dok oboleli od patologije doslovno veruju u kontradiktornosti, usled čega se uglavnom javljaju negativne emocije.
Naravno, ove sličnosti individua obolelih od psihopatologije i kreativnih osoba, ne mogu u potpunosti objasniti prethodno opisane nalaze o patologiji i kreativnosti. Izvesno je da među stvaraocima zaista postoji određena stopa mentalnih poteškoća. Međutim, podrobnije proučavanje obrazaca stvaranja je bacilo drugačije svetlo na ovu temu. Čak i ukoliko su oboleli od patologije, misaoni procesi kojima se ostvaruje stvaralačko delo su zdravi.
Naime, patološke epizode mogu odrediti tematiku i pružiti inspiraciju stvaraocima, ali samo stvaranje se odigrava tokom epizoda stabilnosti. Kako bi uspešno stvarale, ovakve osobe ulažu napor da se kreću po liniji patološko-normalno. Bes, ljubomora, tuga, očajanje i ostale intenzivne emocije koje boje patološko stanje, mogu poslužiti samo kao odrednica, ali ne kao i stvaralačka sila.
Stoga, nalaze koji povezuju različita patološka stanja i kreativnost treba tumačiti sa oprezom. Negovanje osobenjaštva, ekstremnih emocija i izbegavanje terapije zarad pospešivanja kreativnog procesa , može samo doprineti daljem raspadu ličnosti i kreativnosti i dovesti do stvaralačke blokade. Stvaranje vrednih, smislenih dela, zahteva zdrave mentalne procese.
TEKST: KATARINA JEREMIĆ
Katarina Jeremić je psiholog, i trenutno je na obuci za konstruktivističku terapiju. Pored psihologije, zainteresovana je za alternativne verzije istorije i istine, jezike i ostale alatke kojima se stvaraju veze među ljudima.
